Ердоганов (пре)високи узлет

према идеји о чланству Турске у Европској унији”. „Ми, заправо, не мислимо да је то позитивно за било коју страну”, појаснио је Вебер, додајући да би „привилеговано партнерство” било боље, што је био и ранији став његове шефице Ангеле Меркел. Ова изјава дошла је као још један додатак у чорби која се запржила пошто су, по виђењима многих посматрача, истанбулски трговци у понедељак испословали врло повољан аранжман с бриселским купцима.

Турска је, подсетимо, 7. марта на самиту у Бриселу, на коме се преговарало о избегличкој кризи, затражила да се убрзају њени преговори за чланство у Унији, либерализацију виза за турске држављане и око шест милијарди евра помоћи да би помогла Европи у решавању избегличке кризе. На крају, лидери ЕУ и Анкаре постигли су начелни договор о заједничком решавању питања нелегалних мигрантских токова, који би требало да буде потврђен на самиту Уније 17. марта.

Другим речима, Европска унија ће се прећутно одрећи од правила међународне заштите избеглица у дилу с Турском, и то тако што ће Анкара на хиљаде избеглица, које су по виђењу ЕУ илегално доспеле у земље чланице, примити назад у замену за мигранте с папирима – махом избегле од сукоба у Сирији. Уместо хуманитарне помоћи, попут оне коју је демонстрирала Немачка прошле године, сада је на дневном реду фактичко затварање граница за избеглице и умањење њихових права – било каквог индивидуалног проверавања разлога за избеглиштво, што у основи представља класично нарушавање међународног и европског права.

Али, не лези враже, жртва таквог аранжмана, који би требало да буде потврђен на самиту ЕУ 17. марта, нису само људска права избеглица него и слободе јавног изношења мишљења и штампе у Турској. У Европском парламенту стога се чула веома оштра критика планираног пакта две стране: шеф групе либерала у ЕП и бивши белгијски премијер Ги Верхофстад рекао је посланицима у Стразбуру да се договором ЕУ са Турском “кључеви Европе уручују Турској, наследницима Османлијског царства и, требало би можда чак и то да кажем – султану Ердогану”.

“Султан” Ердоган јасно је показао ко је газда у Турској у случајевима „Заман” и Чихан, тј. преузимања независног и критички расположеног листа, а потом и турске новинске агенције, уочи прошлог викенда. Тајминг ових акција по мишљењу многих посматрача у Бриселу уопште није био случајан, него права демонстрација “Султанове” моћи у односу на ЕУ. Сигнал је јасан: ако ЕУ очекује турску помоћ у решавању избегличке кризе, нека се окане критике људских права и слободе штампе у Турској. Уздржане реакције званичника ЕУ око ова два случаја, показују да су Европљани схватили свој део дила. О Ердогану да и не говоримо – колико јуче је запретио да ће укинути и Уставни суд јер је ослободио из притвора двојицу новинских уредника који су критиковали великог вођу. И стога је све више оних који отворено постављају питање сме ли ЕУ да преговара о решењу избегличке кризе с режимом који брутално гуши сваку реч критике?

Илустрације ради, најтиражнији истамбулски лист “Заман” у уводнику је запитао: „Може ли Турска да се врати демократији? Око 90 одсто медија биће под директном или индиректном Ердогановом контролом. То значи да нико никада неће бити у стању да њега и његову партију победи на било којим изборима. То је смртна пресуда турској демократији”, написао је колумниста. Истог дана је смењен главни уредник, а по судском налогу доведена нова “управа посла”. Већ сутрадан је „Заман” изашао је са провладиним текстовима и “Султановом” сликом на насловној страни. Иначе, од када је Ердоган у августу 2014. изабран за председника, близу 2.000 процеса је покренуто због увреде шефа државе против било кога ко би зуцнуо нешто против њега и његове политике. Нису погођени само новинари и уредници – и свако ко се на Твитеру критички изрази о њему бива кажњен високим новчаним казнама.

И кривични законик Ердоган је новелирао Чланом 299 по коме онај ко „увреди председника” може да буде осуђен на затворску казну од једне до четири године. По том основу покренути су поступци против активиста опозиције, интелектуалаца, новинара, ђака средњих школа и студената, па чак и бивше мис Турске. По броју жалби упућених Европском суду за људска права налази се на трећем месту, иза Украјине и Русије.

Својевремено се у ЕУ испод гласа говорило да јој се Турска не може придружити јер је незамисливо да Унија избије на границу блискоисточних аутократија. Међутим, иако на такве земље Турска данас личи више него икада, и упркос политици чврсте руке од које Ердоган не одустаје, ЕУ јој помаже да се од државе типичне тампон-зоне преобрати у потенцијалног кандидата за чланство. Објављивање извештаја Европске комисије о Турској пролетос је одложено док нису прошли избори у тој земљи, за којима заправо и не би било потребе осим што је режим намеравао да по сваку цену, укључујући и рат против Курда, присвоји апсолутну власт. Некад динамична привреда је већ годинама у паду, добрим делом због нестабилности коју изазива Ердоган – у једном тренутку је био спреман и на сукоб с Русијом.

Због његових неконтролисаних апетита цена који су Европљани спремни да плате за лош договор све је већа. Тако је требало да визе за турске држављане стартују у октобру (и то је било преамбициозно – за олакшице у визном режиму Анкара је морала да испуни ништа мање него 72 услова), али ако се дил Брисела и Анкаре 17. овог месеца потврди, визне олакшице ће бити уведене већ у јуну.

Па како то да је евроблок у тако зависном положају од Анкаре? У таблоиду Билд бивши уредник турског листа Yумхуријет Ертугрул Озкок недавно је писао да је „ретко када однос између Немачке и Турске био тако тесан као ових недеља. Делегације из Берлина се готово свакодневно састају са турским владиним функционерима. И канцеларка Ангела Меркел, коју су многи партнери у ЕУ оставили на цедилу у избегличкој кризи, сада полаже на партнерство са Турском – како би сузбила огроман прилив избеглица”.

На овом трагу немачка штампа, пак, пише да је Меркелова већ знала за турски план уочи доласка премијера Давутоглуа прошлог викенда у Брисел, спремна на било какав договор који би био иоле прихватљив бирачима ЦДУ на данашњим покрајинским изборима. Њен циљ је да их одврати од скретања ка крајње десничарским партијама попут Алтернативе за Немачку, које су у последњих пола године с јачањем кризе добиле крила. “Франкфуртер алгемајне цајтунг” сада брани Меркелову од критика тврдећи да је договор с Турском од пресудног геополитичког и географског положаја и значаја, без обзира што је Ердоган уништио опозициону реч ударцима по штампи и медијима. Дакле, реалполитика је и овог пута дошла на ред пре људских права. То је део суморне реалности: интерес Немачке и Европе да јој Ердоган не залупи врата пред носем.

Меркелова је, заправо, још једном, под притиском јавности и партнера у ЕУ који нису прихватили да је следе, променила своју политику, али тако да се то не примети. Једно време је суспендовала Даблинска правила о пријави за азил у првој земљи уласка у ЕУ како би примила главнину сиријских избеглица у Немачку, да би се та правила онда преко ноћи поново успоставила овонедељним затварањем “Балканске руте”. Ипак, и поред зеленог светла Анкари у преговорима за чланство у ЕУ, то је још увек само тактички потез и куповина времена. Са смиривањем сукоба у Сирији, изгледнији је и евронемачки повратак обуздавању Ердоганових апетита. 

Реља Кнежевић