Ердоганов плес на вулкану и гласна ћутња Меркелове

Пише: Радмила Лалић

трвења у привредним интересима или несугласица у решењу избегличке кризе, провлачи у актуелним односима Берлина и Анкаре, важним за Европу и осетљивим за те две земље, а повезаним животима милиона Турака, досељених и рођених у Немачкој. Већина Немаца, њих 68 одсто, је у последњем испитивању јавног мњења, према “Дојчландтренду”, било против пријема Турске у ЕУ, а чак 79 одсто њих сматра да Турска није партнер од поверења, док је, рецимо, за Француску скоро 90 одсто изјавило да је то земља којој се може веровати.

Немци су скептични и према споразуму ЕУ и Турске о редуковању прилива избеглица у Европи и подстицања избеглих да користе легалне путеве, који је Турској донео бриселско обећање о брзом отварању још једног преговарачког поглавља и три милијарде евра, премда се незванично пише да је Ердоган, наводно, крајем прошле године тражио дупло више за финансирање избеглица. Чак 56 одсто Немаца тај споразум види пре као лош него добар, показују последње анкете, по којима 40 одсто грађана државе, центра моћи и одлучивања ЕУ, сматра да ће тако мање избеглица доћи у Немачку, а 14 одсто мисли да ће их бити још и више, него до сада.

И, управо ту, на теми избеглица, непоштовања медијске слободе и демократије, схватања политичке сатире, напада на опозиционаре и гажења светских стандарда о транспарентности власти настаје актуелна прича о односима Немачке и Турске у којој се за турског председника Реyепа Тајипа Ердогана каже да “плеше на вулкану” или да је “један страшан пријатељ”, али пише и о грешкама и ћутњи Берлина.

Пре три године, када су Ердоганове снаге брутално деловале против демонстраната на тргу Таксим у Истанбулу, немачка канцеларка Ангела Меркел била је критички јасна, док је данас ћутња владе у Берлину гласна, оцењују коментатори, наводећи да је разлог берлинског мука, сазнање да се мимо Турске избегличка криза не може решити. Ћутња Меркелове о недемократским тенденцијама и другим проблемима у важној земљи-партнеру, Турској, тумачи се, међутим, као погрешна и указује да влади у Берлину у политици према званичној Анкари недостаје компас.

И то има своју предисторију: Меркелова је, наиме, још 2004. године наљутила Анкару када је Турској пунудила “привилеговано партнерство с ЕУ” уместо пуноправног чланства и тиме заузела дистанцу према тој земљи коју сада мора због избегличке кризе веома тесно да повеже са Европом. Она је, као тек изабрани канцелар, заједно са тадашњим шефом француске државе Николом Саркозијем, одбацила могућност турског чланства у ЕУ. Тада је Ердоган важио за реформатора, са жељом да своју земљу учини модернијом и европскијом. Зато аналитичари данас питају зашто је Меркелова учинила погрешан корак и да ли би сада Ердоган, да је било другачије, био реформатор, уместо што се све више приближава аутократи.

Тек сада је Меркеловој постало јасно да је Турска за Европу од егистенцијалног интереса, наглашавају аналитичари. Меркелова влада Немачком и ЕУ, има добре односе са Америком, а ни Русија, Кина и Индија јој нису стране. Ердоган је, пак, тежак партнер са Босфора, и у немачко-турским односима, аналитичари наглашавају, без обзира на све разлике у виђењима и мишљењима, требало би да је наглашено оно што је заједничко – од улоге Турске у одбрани Европе од исламског радикализма, преко интензивне привредне сарадње, до статуса милиона Турака у Немачкој и ЕУ. У овом моменту је јасно да се Ердоган на Немце посебно наљутио чак и због једне спорне политичке сатире модератора телевизије ЗДФ Јана Бемермана, а у целу причу умешала се и Меркелова, која је ту сатиру, како преносе медији, оценила као “свесно повређујућу”. Да ли је такав њен став орасположио “пашу са Босфора” не зна се, али се зна да Ердоган у Берлину важи као захтеван, тежак партнер за разговор, чији се поступци не могу предвидети. Слично попут руског председника Владимира Путина, за кога се каже да се никада унапред не зна хоће ли наступити као шармер или као аутократа.

Ердоган је понекад персонификована љубазност, а понекад наступа као нељубазни, агресивни деспот, сматрају немачки медијски аналитичари. Ердоганови наступи у Немачкој, где га земљаци славе као поп-звезду, а немачки политичари, углавном, критикују, изазивају увек коментаре, независно од тога шта предлаже. А он, између осталог, предлаже да мали Турци прво уче турски, па тек онда немачки језик, упозорава на пораст непријатељстава према странцима и на растућу исламофобију, говори “да” интеграцији и “не” асимилацији, критикује европску политику Меркелове, тражи оснивање турских гимназија...

Осим тога, Ердоган у Немачкој, као ни један други страни политичар, скоро увек направи политички спектакл, пошто га његови земљаци дочекају у атмосфери турских застава и музике, чежње за далеким просторима и реалности на немачком тлу, емоција и – обећања. 

(Спољнополитичка новинарка Радмила Лалић, донедавно дугогодишњи дописник Танјуга из Немачке, од ове недеље је нови колумниста „Дневника”)