Америчко политичко небо без звезда

 историји у трци за фотељу шефа Сједињених Држава. Претходно су републиканци на својој конвенцији подржали кандидатуру Доналда Трампа, тако да на изборима 8. новембра може да се очекује оштра борба с неизвесним исходом. Не само оштра, него и прљава, судећи по току и тону страначких предизбора у којима је доминирала свађа с повременим јетким коментарима на збивања у супарничком табору и генерално низак, безидејан ниво дебате.



Према анкетама Клинтонова и Трамп се смењују у вођству са два до три одсто гласова. Тако ће вероватно бити до самог краја пре свега зато што су осећања већине Американаца прилично помешана у погледу оба кандидата. Према неким мерењима оштро поларизованог јавног мњења и Трамп о Клинтонова спадају у најомраженије будуће председнике – њу не може да смисли готово 70 одсто испитаника, нешто мање Трампа, па за који месец могу да рачунају с најтањом могућом подршком у односу на претходнике, а која ће неком од њих бити довољна за освајање фотеље у Белој кући.



Живи пример због чега је то тако у случају Клинтонове јесте свакако њен супруг Бил, који је на конвенцији у Филаделфији настојао да покрене дивљење према својој лепшој половини. Бивши амерички председник, познат као један од најбољих политичких говорника у земљи, комплементирао је Хилари да је "најбољи креатор промена којег је икад срео у животу" и да “треба да је бирате зато што она никада не одустаје, па ни када је тешко” (хм, неко је прокоментарисао, “да ли то значи да ћемо поново у неки нови рат”). “Невероватно”, рекао је један од присутних делегата, а пренеле су агенције, “управо је погодио прави тон”. Клинтон је показао харизму која је подсетила на ране 1990-те када се његова звезда појавила на америчком политичком небу.



Али колико му је за веровати, када Америка одавно бруји да је још у првим годинама свог мандата варао своју Хилари у свакој прилици, све до скандала с Моником Левински? Друго, рођена жена му је омогућила да заради пет милиона долара преко фонда који је основала – бизнис са наплаћивањем интелектуалних услуга и лобирањем им баш добро иде. Има ли ту неког сукоба интереса између приватног и јавног? Једноставно, брачни пар игра окретне игре с великим новцем који их одваја од остатка нације.



Додуше, Билу Клинтону је уписан позитиван биланс својевременог председниковања – омогућио је запошљавање и уравнотежио државну касу санирајући огроман минус у федералном буyету, али је чињеница да је само уз помоћ процедуралних трикова 1998. успео да се одржи на власти. Потом се у последњим годинама мандата, почев од бомбардовања Србије 1999. без одлуке Савета безбедности уз нарушавање међународног права, наметнуо као светски лидер, али је уједно утро пут Бушу Млађем чији је интервенционизам поткопао било какав стабилан поредак у свету, и изазвао радикализовање муслимана и отровне терористичке изданке по свим меридијанима. Због тога више не важи она флоскула да Америка када и греши, то ради у своју корист и претвара грешку у добитак.



Стога је уједно велико питање да ли је дугогодишње политичко искуство Клинтонове предност, или је у очима многих америчких бирача то њена највећа слабост: превише је дуго присутна као део система који је почео да зарибава. У својој кампањи није понудила никакву стратегију за најшири слој становништва који осећа последице глобализације на својој кожи, а послови су отишли негде далеко, преко океана.

Шта ће бити с тим људима, да крену трбухом за крухом у Кину? Управо је преузимањем делова Сандерсовог програма Клинтонова покушала да ублажи то што је њена прича за осетљиве уши америчких бирача превише либерална. У сваком случају, она се перципира као део елите која је оставила људе на цедилу и не би било ништа необично да се у новембру гласачко расположење претвори у неку врсту протестног гласања, попут онога што су приредили Британци и њихово осиромашено радништво с неизвесном будућношћу.

За разлику од ње, Трамп многима делује “аутентично” – што на уму то на друму. Нико му не пише говоре, па ту буде свега и свачега – од грађења зида према Мексику до забране уласка муслиманима у САД, од “жена у терању” до враћања мучења затвореника наливањем воде. “Часте” га описима да је “нарцисоидни, популистички орангутан” с политичким искуством “парадајза” и етиком диктатора трећег света који би да “ратује око свега и свачега са свим и сваким”. Прави производ идеолошког крила јастребова-републиканаца, задрте “Чајанке”, Трамп је у својој борби за власт здрузгао било какав респект према политичким противницима, а политичку културу Држава свео на безнадежно низак ниво.



То, међутим, и те како пали. Бес према елити му доноси поене, па му је познати редитељ Мајкл Мур у бриљантној анализи објављеној на свом сајту прогнозирао победу. Мур предвиђа да ће се Трамп фокусирати на математику Средњег запада, односно традиционално демократске, радничке државе Мичеген, Охајо, Пенсилванију и Висконсин. Подршка Клинтонове Северноамеричком споразуму о слободној трговини и Споразуму о транспацифичком партнерству који су по Трампу уништили индустријске центре САД, дала му је повод да изјави испред Фордове фабрике мотора, да ће уколико Форд заиста затвори фабрику и пресели је у Мексико, увести порез од 35 одсто на кола произведена тамо.



"Од Грин беја до Питсбурга, ово је као средња Енглеска, осиромашена, потиштена, која се бори за живот, остатак онога што смо звали средњом класом. Оно што се у Великој Британији догодило са Брегзитом догодиће се и овде," сматра амерички режисер. "Многи ће гласати за Трампа не зато што се слажу са њим, или им се допадају његове предрасуде и его, већ зато што су бесни на урушени политички систем и желе да протресу ствари".    

Све у свему, Американце за нешто више од три месеца очекују избори на којима ће многи из протеста заокружити име које доноси много непознаница, неизвесности и продубљавање постојећих подела. Актуелни сукоби на улицама америчких градова између Афроамериканаца и полиције могу тако да буду само увод у све оштрије сукобе и побуну против система. И док с једне стране Маск у Силицијумској долини прави бренд “тесла”, роботизовани еко-аутомобил без возача, људи које очекује незапосленост већ за мандата следећег америчког председника – под утицајем нових паметних технологија четврте индустријске револуције – питају се да ли ће имати довољно да преживе. Или ће, пак, добијати бонове за народну кухињу, бесни што је у америчку политику ушао велики новац крупног бизниса који не мари за њихове интересе.



Поједностављено, консензус између богатих и сиромашних је једини излаз да се то друштво не распада свакодневно у патологији савременог света. Америчко политичко небо је остало без праве звезде и наде за све. Јер, тако нешто је понудио Берни Сандерс, а не и преостали двојац у трци за Белу кућу.



Реља Кнежевић