„За дом спремни” куца нам на врата

тракторијади ’95„ и покушава да обесхрабри изношењем тобожњих појединости из приватног живота, последњих месеци постале су део свакодневнице чланова Српског народног вијећа (СНВ) и редакције недељника „Новости“, новина српске националне мањине у Хрватској, које због комерцијализације и страначког сврставања медија заузимају све значајнију улогу у хрватском друштву. Било је тога и раније, али не у оволикој мери. Оне који нас држе за „губу” која својим јавним деловањем „толико загађује да је треба закопати дубоко” посебно је охрабрио прошломесечни број тог недељника који је на насловници донео фотографију актуалног министра културе Златка Хасанбеговића с усташком капом на глави, а на првим страницама и његов текст из 1996. године у којем припаднике поражене стране у Другом светском рату назива „херојима, мученицима и шехидима”.

Нови талас претњи и увреда запљуснуо нас је ових дана, након јавног представљања новог броја Билтена СНВ-а „Говор мржње и насиље према Србима у 2015.” Реч је о публикацији која једном годишње доноси преглед примера изјава, акција и медија путем којих се у јавности шири нетолеранција према Србима у Хрватској. У њој су представљени и конкретни примери вербалних претњи, физичких напада и уништавања имовине у приватном власништву или власништву српских институција. Како показују прикупљени подаци, у прошлој години забележено је значајно повећање таквих случајева: за разлику од 2014. године када су евидентирана 82 таква примера, у 2015. их је било 189.

Годину која је иза нас обележиле су две предизборне кампање, она за председничке и парламентарне изборе, током којих се често користила националистичка реторика. Била је то годину и у којој су уз милитаристички дискурс обележене 20. годишњице акција Бљесак и Олуја и у којој је укинута ћирилица у Вуковару. Све то утицало је на распиривање антимањинске атмосфере, која је појединим, сада парламентарним странкама, једина окосница око које граде своје политичке програме.

Да је читав низ антидискриминацијских прописа, који су као један од бројних  услови донети током приступних преговора с Европском унијом, заправо мртво слово на папиру, доказује чињеница да је у 2015. забележена 31 јавна акција, најчешће протест против готово сваког догађаја који је имао српски и/или антифашистички предзнак. Тако је лане Министарство унутрашњих послова (МУП) поновно допустило одржавање протеста уочи обележавања Дана устанка народа Хрватске у Србу и комеморације за жртве логорског система Јадовно 1941. Реч је о догађајима на којима се, уз величање НДХ, упорно знатно умањује холокауст, односно геноцид, што је законом кажњиво с до три године затвора.

У 2015. сведоци смо и покретања петиције за увођење усташког поздрава „За дом спремни” у службену војну употребу што је иницирао Бранко Борковић, кандидат за новог министра бранитеља. Председница Републике је ту петицију осудила тек након притиска дела јавности. Све је кулминирало на 20. годишњицу Олује, која је у Книну завршена концертом Марка Перковића Томпсона и повицима „Убиј Србина”. Исте вечери су ветеранска удружења, чланови Аутохтоне хрватске странке права и навијачи НК Ријека испред ријечког Хрватског народног казалишта организовали протест против трибине „Други рат” током које је пет жена различитих националности говорило о својим сећањима на ратне дане. Све се завршило физичким нападом на посетиоце трибине.

Одговорнима за ове нападе могу се сматрати и поједини десно оријентисани медији који су данима уочи овог догађаја хушкали јавност. Управо ти медији нај-

заслужнији су за промовисање особа које у јавном простору користе говор мржње усмерен против Срба. У прошлој години забележено је 37 таквих изјава, а оно што забрињава да оне најчешће долазе од државних званичника. Тако нам је Бранимир Главаш, ратни злочинац и актуелни саборски посланик, по изласку из затвора поручио да је „напунио аку-

мулаторе”, а еврозаступница Ружа Томашић нам је казала да „молимо Бога да Хрватска не почне да чисти своје двориште”.

Забрињава повећање броја претњи, од којих неке и смрћу, упућених на рачун истакнутијих чланова српске заједнице, али и свих оних који су спремни да критикују такве појаве у друштву. Да пљување на улици, слање претећих порука и исписивање графита који садрже говор мржње нису нимало безазлене појаве, показују подаци МУП-а. По њима је у 2014. забележено 8 злочина мотивисаних етничком мржњом, од чега 3 према Србима, док је у 2015. видљив значајан пораст – од укупно 16 случајева, њих 14 се односи на Србе.

Најодговорнијима за овакву ситуацију могу се сматрати државне институције. Као што показује недавни напад на младића српске националности у Окучанима, полиција оне нападе за које постоје индиције да су мотивисани етничком мржњом заправо најчешће квалификује као прекршаје уместо као казнена дела. Проблематично је и што Државно тужилаштво, као овлашћени подносилац прекршајног налога у свим случајевима јавног подстицања на верску, расну, националну и друге врсте нетрпељивости, то право у пракси готово и не користи.

Ипак, највећа одговорност остаје на политичарима, којима је Европска комисија против расизма и нетолеранције још 2014. поручила да се „што је више могуће побрину да се избегне трајно понављање непријатељства на етничким основама”. Да наша свакодневница указује на сасвим супротан тренд довољно је видети поруке које су председница Колинда Грабар Китаровић и Милијан Бркић, главни секретар ХДЗ-а и такође кандидат министра одбране, упутили председнику СНВ-а Милораду Пуповцу. За разлику од председнице, која му је у рукавицама поручила да смо заправо сами одговорни за све оно што нам се догађа, Бркић је одлучио да преузме реторику анонимаца с почетка овога текста: „Мислим да нико у Хрватској није угрожен, па тако ни господин Пуповац. А ако јесте, нека иде тамо где неће бити”.

Тамара Опачић

(ауторка Билтена СНВ)