„Мајн Кампф” плануо, али више не пали

“плануло” је за мање од недељу дана, јавиле су агенције и медији. Тих 4.000 примерака је постало јавно доступно први пут од Другог светског рата, али би и четвороструки тираж једва био довољан: у књижаре је већ стигло 15.000 поруyбина за куповину.        

Ауторска права на Хитлерову књигу, као уосталом и на његову целокупну материјалну и нематеријалну заоставштину, су од 1945. године у рукама немачке покрајине Баварске. До сада су у Минхену одбијали њено објављивање и дистрибуцију из поштовања према жртвама нацизма. Баварско министарство финансија као званични власник ауторских права при томе се није руководио само пијететом према жртвама, него и одлуком немачког Савезног суда из 1979. године која забрањује “поседовање, куповина и продаја антикварних примерака књиге” у Немачкој на основу члана 86. Устава (против ширења нацистичке пропаганде). Тада је забрањено и било какво објављивање кукастог крста.

И иако и даље остаје уставна норма о забрани ширења противуставне пропаганде као и хушкање против народа, “Мајн Кампф” се од пре неколико дана у Немачкој више не схвата као моћно средство у рукама уништитеља читавих народа и човечанства, без обзира што и анти-имигрантска група Пегида на истоку земље користи цитате из те књиге у свом обрачуну с муслиманима. Како је то могуће?

Андреас Виршинг, директор минхенског Института за историју, један од аутора критичког издања књиге, у интервјуу за “Зидојче цајтунг” тврди: “Немачка демократија је умеђувремену постала довољно зрела да би могла да поднесе овакву књигу”. Поготово што ни једна њена страница није остала без одговарајућег коментара. Цео пројекат је темељно спреман – пет година је тим експерата радио на критичком издању тог памфлета.

Баварска влада је потпомогла рад историчара још 2012. са пола милиона евра, али га је премијер Баварске Хорст Зехофер (вођа ЦСУ-а), у децембру 2013. зауставио. Баварски министар за науку Лудвиг Шпанле је објаснио да су вођени разговори с жртвама холокауста и њиховим ближњима, који су му рекли да би објављивање књиге изазвало велику трауму међу њима. Шпанле и Зехофер су посетили Израел, и с уговором са Институтом причекало.

Виршинг је сада изненађен великим интересом читалачке публике. Он сматра да један овакав научни рад – у коме фусноте и коментари на маргинама страница заправо уоквирују Хитлеров текст – чува достојанство жртава, будући да читаоци могу да се упознају с узроцима и последицама нацистичке пропаганде. У интервјуу за “Зидојче цајтунг” казао је и да би било морално неодговорно да је остао голи текст без коментара и без критичких референци: “Полуистине су често опасније од лажи јер се теже демаскирају”. Овако, сада је пред читаоцима прилог у корист њиховог историјског образовања и просвећивања.

“Мајн Кампф” је забрањена у неколико земаља, укључујући Аустралију и Холандију. Иако представља табу и у Израелу, где су доступне само њене скраћене верзије за потребе изучавања, неки израелски научници сматрају да би требало дозволити комплетну верзију, наравно уз коментаре. У Британији се већ годинама може купити у књижарама.

Иначе, своје животно дело је Хитлер срочио док је био у баварском затвору у Ландсбергу, због покушаја државног удара 1923. године, 10 година пре доласка на власт. Почео је да пише 1924. а према најновијим истраживањима сам је куцао на писаћој машини. Радни наслов је гласио “Борба против лажи, глупости и покварењаштва”. У јулу 1925. изашао је први том, у децембру 1926. други. Цена је била најпре 12, а од 1928. године 14 рајхсмарака. Оригинални текст током 20 година издавања је од 1925. до 1945. доживео бројне измене и допуне – према историчарима радило се о усклађивањима с променама Хитлерове слике света, променама циљева и начина агитовања. Књига је заправо постала значајна тек после доласка Хитлера на власт, а не обрнуто: дуго времена су је куповали само чланови Националсоцијалистичке радничке партије Немачке.

Прво издање је имало 10.000 примерака, финансирано је новцем партије, у јануару 1933. објављено је још готово 300.000 примерака (аутор је од сваког примерка добијао 10 одсто тантијема), да би до краја те исте године, када се Хитлер устоличио на власти, било продато 1.080.000 књига. Од 1936. је поклањана младенцима уместо Библије, дељена партијским члановима и коришћена у школској настави – 1939. је продати тираж порастао на 5,5 милиона, а до краја 1944. на готово 11.

Остало је углавном познато: Хитлер је својим списом хтео да покрене Немце на заједнички поход – борбу народа и вође против заједничког непријатеља – Јевреја. Тиме је хтео да направи помак не само у односу на унутрашње партијске сукобе него и на поделе у друштву Вајмарске Републике. Такође, књига је требало да прикупи новац за његову кампању.

“Мајн Кампф” обилује програмским тезама у огољеном виду: ту је захтев да се Аустрија припоји Трећем рајху, да се освоји нови простор за живот немачког народа (јер “постојећи више није био довољан”), да се крене у борбу против “јеврејске завере”, марксизма и социјалдемократије... Хитлер је доградио слику из бројних публикација 20-тих година о јеврејској светској завери чији је наводни циљ обарање Немачке на колена. Циљ “Јевреја Карла Маркса”, писао је, јесте да сруше немачку привреду и на њен рачун прошире међународни финансијски и берзански капитал, али и помоћу проституције – да прошире и сифилис.

Хитлер се, између осталог, у својој “теорији” завере ослањао и на “Протоколе мудраца из Циона”, антисемитски фалсификат руске царске тајне службе из 1903. који је 1919. преведен на немачки. Расна борба уместо класне постаје слоган нацизма, а освајање простора на истоку пљачкашким ратом се назива расним ратом за уништење бољшевизма... У књизи се наводи и да не треба водити рат на два фронта, него се позиције Немачке ојачавају савезом с Енглеском и фашистичком Италијом. Ту је и полемика с парламентаризмом, кога мења држава јединства народа с вођом који спроводи “истинске интересе народне заједнице”.

Ова политичка програматика је када се појавила критикована нашироко, од стручних кругова до политичких противника и јеврејских удружења и организација. Сатирични лист Симплицисимус често се освртао на књигу, за коју су озбиљни критичари попут Ота Штрасера тврдили да је реч о “тешко сварљивом конгломерату политичке лектире” смућканом од брошура Карла Лојгнера, Хјустона Стјуарта Чембрлена, Пола Лагарда и Алфреда Розенберга. На страницама левичарских часописа и публикација коришћени су цитати из “Моје борбе” зарад спрдње и сатире, док су хришћански рецензенти упозоравали на “расистички фанатизам, непријатељство према разуму и напад на религијски живот”.

У то време је преведена и објављена у Француској – али без антифранцуских реченица, делом и антијеврејских, па потом у САД, Данској, Шведској, Португалији, Бугарској, Шпанији, Мађарској, Чешкој, Норвешкој, Финској, Кини, а преведена је и на арапски. У свом “Другом светском рату” Винстон Черчил ју је назвао “новим Кораном веровања и рата: набреклим, опширним, безобличним али трудним од својих порука”. После 1945. је у многим земљама и даље објављивана – с изузетком немачког говорног подручја. Последњих година се продаје и у Хрватској, а после укидања забране 1992. и у Русији. У књижарама Каира се може наћи поред биографија о Насеру, књига о паду Мубарака и “Сионских мудраца”. Преведена је и на турски – продато је 100.000 примерака.

У круговима десничарских екстремиста у самој Немачкој “Мајн Кампф” још увек има симболичку снагу, и повремено је полиција у рацијама против неонациста проналазила њена самиздат издања. Међутим, ваља имати у виду да у последње време расте Хитлеров публицитет, а поред нових стручних биографија ту је и филм Тимура Вернера “Он је поново овде”, те представа у манхајмском позоришту “Мајн кампф”.

Опасно би било да се цео националсоцијализам на крају крајева сведена Хитлера, што би био повратак у 1950-те и на став “за све је он крив”. Било како било, “све криминалне радње подстакнуте мржњом, ће се убудуће, системетски пратити и кажњавати”, поручио је немачки министар правде Хајко Мас, на адресу оних који верују да би Хитлерова књига и даље могла да послужи као “упутство за употребу”.

Реља Кнежевић

Од повољног до папреног

Издање је распродато упркос цени од 59 евра, која се у Немачкој не сматра високом за књигу од готово 2.000 страна. Неке копије се већ препродају на немачкој интернет страници „Амазона” за 386 евра – шест пута више од првобитне цене. На нету нема ограничења за њена издања, и може се поручити у сасвим озбиљним дигиталним библиотекама и књижарама – у рубрици “политичких наука” се од 1991. налази на немачком Амазону, где је на 277 месту по продаји међу осталим књигама.