За злато припреме читавог живота

у Светској лиги и Светском купу, а може да се подичи и да на клупском нивоу има највеће трофеје, јер је с Партизаном стигао до трофеја Евролиге и Суперкупа Европе. Поникао је, као и његови репрезентативни другови Бранислав Митровић и браћа Гојко и Душко Пијетловић, те некадашњи саиграчи Слободан Соро и Никола Рађен, у ватерполо школи новосадске Војводине. Увек се радо враћа у родни град, па је тако било и овога пута, када су се он и Бранислав Митровић дружили са подмлатком клуба из којег су потекли.



Освајање олимпијске медаље, а нарочито златне, круна је каријере једног спортисте. Ти си је достигао, какав је осећај?



- Једном приликом, Дејан (селектор Савић) ме је исправио када сам рекао да смо се спремали четири године за ово злато, рекавши: “Ниси се спремао четири године, већ се за ово спремаш током читавог живота”. Када смо узимали европско и светско првенство, веровао сам да је то врхунац и да код освајања олимпијског злата нема разлике, мислећи на унутрашњи осећај. Сада сам схватио да није тако. На Олимпијским играма је потпуно  другачији амбијент, који прија сваком спортисти који се тамо појави. Морам да нагласим да се много теже долази до те златне медаље, него до ових осталих. Самим тим, ова медаља је и сјајнија и значајнија. Мој осећај је да Олимпијске игре не могу да се мере с осталим првенствима – рекао је за “Дневник” Милош Ћук.



Освајањем олимпијског злата остварили сте и своје и снове претходних генерација којима то није пошло за руком?



- Да, остварили смо снове. Скоро двадесет година је требало да се поново освоји злато на Олимпијским играма. Претходна генерација била је на корак, али није успела. Ето, ми јесмо. Биће, можда, мало теже наћи мотвацију за све оно што нам предстоји, али сигурно је да су од једне златне олимпијске медаље боље две, тако да ћемо сада тежити ка томе, као и ка највишем пласману на осталим такмичењима која су пред нама. Ово је круна једне генерације, јер више нећемо бити у овом саставу.



Ти ниси играо у финалу због повредио коју си зарадио пре те најважније утакмице у твојој каријери. Како си се осећао пре, за време и после тог финала?



- Био је то шок за мене када сам, после разговора с лекаром, сазнао да нећу моћи да играм у финалу. Нашао сам се у ситуацији да размислим шта сада треба да урадим да помогнем саиграчима на било који начин, јер у води то више нисам могао. Размишљао сам да ли могу мало да их охрабрим пред финале, а било је битно да се не сазна до утакмице, па чак ни током ње, да нећу уопште улазити у воду. Покушавао сам да дам допринос колико сам могао. Између осталог, нисам носио лонгету ни у мензу. Причао сам с друговима и охрабривао их, колико сам могао. Шок је био велики, жал огроман, али шта сада... Помирио сам се с тим и на крају је испало одлично.



Андрија Прлаиновић је после освајања злата рекао да су ту медаљу освојили и за тебе.



- Прле (Андрија Прлаиновић) и Бане (Бранислав Митровић) су ми пред утакмицу обећали: “Сине, сутра немој да се секираш, ту смо ми”. Мислим да је оно што су они тада рекли, био и наш мото. Били смо ту једни за друге, у сваком моменту. И када је требало да се “гине” у базену и када је требало да се тренира, али и да се слави. То је једини искрени, поштени пут до успеха.



Мало сте лошије почели, да ли вас је притисак који су вам нација, али и медији наметнули - да морате да освојите то злато - реметио?



- Много се ствари поклопило у једном скроз погрешном моменту. И притисак и наша мало лошија форма на почетку, те недостатак среће. Нисмо ми толико лоше играли у прве две утакмице, али мислим да је све утицало по мало да изгубимо против Бразила. Тада смо дотакли дно.



Да ли је то била прекретница?



- Да, био је то добар, позитиван шамар и од те утакмице видели смо да више нема простора за пораз. Знали смо да мора да се побеђује и веровали смо да је све то био само један лош период, који је остао иза нас.



Да ли ваша и остале медаље из Рија могу да помогну популаризацији ватрпола и спорта уопште у нашој земљи?



- Могу да помогну на популаризацији спорта код нас и верујем да ће бити више деце на базену или по халама. Ми; остали; треба да им омогућимо да имају где да тренирају, да не морају да прођу све што смо ми прошли, већ да имају лакши пут.



Оперисао си шаку по повратку из Рија. Оперисао те је Владимир Хархаи, ортопед, иначе лекар репрезентације. Сада ти предстоји терапија?

- Пошто ме прегледају у Егеру, вратићу се на две недеље у Нови Сад; на рехабилитацију. Када то одрадим; прикључићу се екипи и наставити с тренинзима.



Поред тебе у Егеру су Бане Митровић и Борис Вапенски, какве су амбиције тима?



- Екипа је састављена од добрих појединаца и амбиције су нам као и претходних година - шампионске – закључио је Милош Ћук.

Гордана Маленовић

Песимиста



Каква је будућност ватерпола у Србији?



- Песимиста сам по том питању. Од када сам почео професионално да играм, а од тада је прошло неких осам -девет година, сваке године је све лошије. Почео сам у Војводини, сада сам у Мађарској. Мислим да треба неко чудо да се деси да би се нешто поправило. Дошли смо у ситуацију да нико од нас не може да се врати у Србију да игра. Овде се не нуде никакви услови и то је наш основни проблем, а мислим да је тако и у осталим спортовима.