Ветеран јури олимпијску визу

Његов спортски биланс на највећим светским и европским смотрама заиста је више него импресиван: 17 освојених медаља. Медаља које ће заувек говорити целом свету о квалитету нашег стоног тениса, о његовим достигнућима, о опстанку у светском врху ... Што сам, што у дублу, са различитим партнерима, што екипно, тек иза његовог имена ће заувек стајати – заслужни спортиста наше земље. Садашње и бивших.

Назван је чудо од детета јер је још као четрнаестогодишњак освојио у великом стилу, достојног само великим шампионима, јуниорско првенство државе иако је био тек-пионир! Као пионир је и дебитовао у  репрезентацији и у аналима спорта остаће забележено да је успехе нанизао у свим конкуренцијама, од млађе кадетске до сениорске.То је одлика само виликих спортиста, јер колико се талентованих и са сјајним успесима у млађим категоријама изгубе када прелазе међу сениоре. Али то није била  карактеристика овог импулсивног играча пинг-понга који и сада у својој 48. години живота игра активно и - јури олимпијску  визу!

До сада је учествовао на шест олимпијада: у Сеулу 1988, Барселони 1992, Атланти 1996. и Сиднеју 2000. године, као играч наших бивших држава, а у Атини је 2004. играо под заставом САД (има и америчко држављанство и годинама је освајао тамошње првенство). У Лондону  2012. године био је тренер нашем Александру Каракашевићу. Сада се врло озбиљно спрема за учешће на Светском првенству са дрвеним рекетом које се традиционално одржава у Лондону. Илија Лупулеску је на овом шампионату у два наврата освајао медаље: 2013 бронзану а 2014 – сребрну. А да није реч о минорном првенству сведоче чињенице да на њему учествују све више квалитетних играча и то из целог света.

Историја нам говори да је Лупулеску пробој ка врху светске пирамиде стоног тениса започео 1986. године када је у Прагу на Европском првенству освојио два одличја: сребрно у миксту са Горданом Перкучин и бронзу у мушком дублу са Зораном Приморцем. Он и Приморац годинама су били међу најбољим светским дубловима. Са великих светских и европских такмичења редовно су доносили вредне медаље које су у свом малом селу прослављене са поносом и веома бучно. Од срца и искрено. Јер његов Уздин је тих година (и сада) дисао живео за своје стонотенисере. Није било лепшег догађаја у животу уздинског сељака од успеха стонотенисера, тренера Јоницета Босикеа и његових играча Илија Лупулескуа, Мирче Марана, Флорина Петроиа, М. Б. Кожокара...

Из таквог миљеа, из такве позитивне атмосвере израсло је прегршт талената, много државних репрезентативаца а малени клуб Униреа,вођен знањем и љубављу многих прегалаца, доспео је и до учешћа у Европској супер лиги и окитио се са пет титула државног првака.

Свакако да је Лупулескуово највеће спортско достигнуће олимпијско сребро у мушком дублу са Зораном Приморцем 1988. године у Ј. Кореји. Финале је за длаку изгубљено од Кинеза, а од истих ривала изгубљено је годину дана раније и светско финале у Њу Делхију. Посебним сјајем у његовим витринама сијају и златне медаље са европских првенстава 1988. године у Паризу (микст са Јасном Фазлић) и 1990. године у Гетеборгу (у мушком дублу са Приморцем). Златни подвиг на првенствима Старог континента поновио је 1998. године у холандском Ајндховену када је у миксту победио комплетну европску елиту, играјући са прослављеном Румунком Отилијом Бадеску.

Илија Лупулеску је исписао златну страницу нашег стоног тениса. Био је и остао предводник једне више него успешне генерације.  Миљеник публике, борац без мана, спортиста увег гладан трофеја. У његовој богатој спортској биографији остаће забележена и то да је спортску борбу прихватио као витештво у фер плеју.

Белој целулоидној лоптици поклонио је младост, дечачке снове, досадашњи живот, који се сада одвија на релацији Чикаго–Уздин.

Василе Барбу