Посебно брине мањак талената

код истинских поклоника овога спорта. Изабраници Дејана Перића испраћени су више него скромно и тихо, без вере у њих, али потајно се надајући да ће, можда, баш из другог плана изненадити и доспети до основног циља - обезбеђивања квалификација за одлазак на ОИ у Рио. Нису стигли ни до другог круга, а највећа и најзначајнија спортска манифестација у Бразилу остала је санак пусти за наше рукометаше.

После низа исхитрених потеза, начињених у најбољој намери да промене стање у мушкој репрезентацији, челни људи Рукометног савеза Србије, након елиминације у прелиминарној фази ЕП, чине нове грешке, срљајући грлом у јагоде. Нисмо се славно провели у Пољској, што није разлог да се оспе дрвљем и камењем на појединце у европској кући рукомета (потпредседник РШ Синиша Лазић у саопштењу достављеном медијима оптужио чешке судије и комесара за суђење ЕХФ Македонца Начевског), чинећи овом спорту у Србији, и самим рукометашима, медвеђу услугу.

Рационалан спортски радник ће у ситуацији у којој смо се затекли подвући црту, анализирати ситуацију и осмислити план по којем би требало да се иде даље. Чињеница је то да су се наши рукометаши борили свим срцем и да у две од три утакмице (Пољска и Македонија) нису надиграни од противника. То је нит која треба да буде водиља  нашег репрезентативног рукомета.

Оно што није ваљало (игра у одбрани, лоша решења на појединим позицијама, посебно на месту пивота, низ техничких грешака, од којих су оне са превременим уласком играча у терен на ивици комедије) стрпљивим радом треба елиминисати, са много више визије прићи селекцији играча и њиховом увођењу у статус репрезентативца.

Оно што нас, реално, посебно брине, да не кажемо баца у депресију, су лоши резултати млађих репрезентативних селекција на међународним такмичењима и чињеница да се у новом таласу младих играча не назиру таленти на којима би се могла градити будућност репрезентативног тима, на нивоу о коме сада можемо само да маштамо. Стога сваки иоле вреднији рукометаш представља право богатство, којем се треба максимално посветити пажњу.

Време је да се људи који руководе српским рукометом замисле над чињеницом зашто смо доспели у ситуацију у којој се налазимо и зашто у Пољској није било ниједног нашег судијског пара. Када се већ обрушавају на појединце у европској кући рукомета, требају претходно да уреде сопствено двориште, па онда да говоре о другима.

Оно што ваља у српском рукомету треба подржати и афирмисати, а оно што не ваља треба елиминисати. Како сада стоје ствари, уместо визије развоја рукометног спорта имамо хистеричну борбу за очување појединаца и позиција, што само води ка даљем пропадању стања у спорту којим смо се некада поносили.

Јово Галић