Грбићеви шампиони у Београду: Игре у Рију слабије без нас

После пет сребрних и три бронзана одличја из најкомерцијалнијег такмичења, коначно је на грудима момака у плавом засјала и она најсветлија- златна медаља. За свега сат и по времена на леђа је бачена једна од најбољих и најтрофејнијих одбојкашких нација свих времена, Бразилци ништа нису могли квалитетној српској чети, која је велики успех најавила још средином прошлог месеца.

Све је почело првим викедном групне фазе такмичења у Калињинграду где је Србија против Русије, Пољске и Бугарске забележила три максималне победе и запосела врх табеле, који није испустила ни после другог викенда одиграног у Београду, када су пали поново Бугари, те Бразил и Иран. Играли су тада наши момци сјајно, без по муке бележили победе против светског одбојкашког крема, све време показајући да је оно што се десило почетком године (Изостанак са Олимпијских игара) био само лош тренутак и наступ у погрешно време. Само је трећи викенд Светске лиге био нешто слабији, али то може да се припише тешком путу у Иран, кратком мимоилажењу с терористичким нападом у Истанбулу и ситним повредама.

Нико није могао да предвиди да ће се повредити први коректор Александар Атанасијевић а да ће млади Дражен Лубурић заисјати пуним сјајем и да ће бити највећег откровења овог репрезентативног лета . Повредио се и искусни Никић, који је ипак стегао зубе и ушао у финалу, само на кратко да одмени уморне и оптерећене примаче. Марко Ивовић одиграо је турнир живота и пригрлио награде за најбољег играча и једног од двојице најбољих крајњих нпадача. Знало се да ће наши средњи блокери Подрашчанин, Лисинац и Станковић бити на нивоу, али у финалу је одушевио и техничар Никола Јововић, који је био максимално прецизан и надахнут. Но, све ово треба приписати тимском духу који је на врхунском нивоу у нашој екипи.

Е, сада она тежа прича, која можда није на месту када се слави велики успех, али треба рећи да је Србија на финалном турниру иза себе оставила пет репрезентација које спадају у најужи круг фаворита за освајање предстојећих Олимпијских игара, а ње неће бити у Рио де Жанеиру. То само говори да је систем одласка на највеће такмичење, бар за одбојку, максимално неправедан, али је речено из светске федерације да ће бити промењен јер ће се тражити квалитет међу одабранима. Нажалост, гледаће наши сјајни одбојкаши Олимпијске игре преко малих екрана, а сигурно је да им је било место тамо. Али, има времена да све дође на своје у Токију 2020. године.

У пребогатој ризници наше одбојкашке репрезентације недостаје само неколико медаља с највећих такмичења, сребро са Олимпијских игара и злато са Светског првенства (у нашим одбојкашким круговима сребро из Јапана 1998. сматра се као злато). Ова репрезентација, предвођена селектором Николим Грбићем који је тек другу годину у тренерском послу, има потенцијал и квалитет да већ за две године на светској смотри у Италији и Бугарској нападне то одличје које недостаје, а за олимпијским сребром нећемо жалити ако се освоји злато у Јапану.

Марко Ристић

Грбић: Потребно је време да се емоције слегну

Најбољи српски одбојкаши, победници Светске лиге, дочекани су данас на аеродрому Никола Тесла овацијама и повицима "Шампиони, шампиони".

"Још се нису слегли утисци, тешко је изаћи из стања максималне концентрације и прећи у еуфорију. Потребно је време да се емоције слегну, процесуирамо сва дешавања и уживамо у заслуженом успеху", рекао је селектор Грбић Танјугу по доласку на београдски аеродром.

Српски одбојкаши у Кракову су из шестог покушаја у финалима дошли до првог трофеја Светске лиге.

"Не сећам ко је победио Бразил са 3:0, а камоли у финалу. Доминирали смо током целог меча, тријумф није долазио у питање, само на терену нисмо били тога свесни. Били смо најбољи када је било најпотребније, момци су оставили срце на терену".

Грбић признаје да му је било потребно неколико секунди да схвати да су прваци, после победничког поена.

"Потребне су ми биле две или три секунде да дођем себи, само сам стиснуо паузу. Није било еуфорије, можда би се то десило да је било низвесније", поручио је легендарни одбојкаш, сада успешан и као селектор.

Он је истакао да жали за Олимпијским играма у Рију и додао да је систем лош јер неће играти једна од најбољих селекција.

"Жал је увек присутан. У јануару нисмо били незналице или неспособњаковићи, као ни што сада не мислимо на да нам нема равних. Тада нисми имали право на кикс и поправку, а постојали су проблеми са повредама. Ово је први пут да се квалификације за ОИ овако организују и надам се последњи. Турнир губи изостанком овакве екипе", закључио је Грбић.

Подрашчанин: Никола је од среће плакао са нама...

Српски одбојкаш Марко Подрашчанин рекао је да је екипа јако емотивно доживела освајање првог трофеја у Светској лиги и открио да су сви плакали од среће, укључујићи и селектора Николу Грбића.

"Коначно смо на крову света, освојили смо и Светску лигу коју смо чекали дуги низ година и генерација. Одиграли смо шесто финале, али коначно смо ушли како треба и заслужено победили једну од најбољих екипа света. Током целог такмичења смо показали да смо други тим у односу на прошлу годину и на јануар када нисмо изборили Олимпијске игре", рекао је Подрашчанин Танјугу по доласку на аеродром Никола Тесла.

Подрашчанин истиче да му је жао што Србија неће бити у Рију јер сматра да би могла да освоји олимпијску медаљу.

"Морамо да прославимо велики успех, идемо даље. Не само да нам је место у Рију, него могли смо да освојимо медаљу. Бразил и Италију смо победили два пута, Русију, Пољску, сам светски врх... Жалим за ОИ, али такав је систем, по мени јако лоше одрађен. Један лош дан против Немачке учинио је да не изборимо визу", навео је Подрашчанин и додао да селектор Никола Грбић није био речит после светске титуле.

"Плакао је као и сви ми. Никола је дуги низ година играо са мном, сада ми је и селектор. Најбитније је да смо дошли до трофеја Светске лиге".

Ковачевић: Сви дали допринос

Млади Урош Ковачевић је током читаве Светске лиге био убојито оружје и у пару с Марком Ивовићем чинио чуда, али истиче да је златна медаља заслуга свих.

- Ма ово је све нормално – кроз смех је рекао Ковачевић. – Победили смо Бразил 3:0 који није био на врхунском нивоу, а ми смо пружили све што смо имали. Сви заслужују честитке, играчи, стручни штаб, борили смо се као лавови готово три месеца и ово репрезентативно лето завршно је на најлепши могући начин – златном медаљом. Ово је прво историјски злато у Светској лиги, ето, можда ово буде најбоља генерација икада.

Лисинац: Вратило нам се

Срећко Лисинац је пре неколико сезона ушао у национални тим и осмах се наметнуо, а евидентан је његов константни напредак. Пресрећан је због освајања златне медаље и истиче да је она резултат вредног рада овог лета.

- Играли смо финале Светске лиге неколико пута, били близу њеног освајања, али нам је увек злато измицало. Овога пута контролисали смо меч и што је најважније нисмо попустили чак ни после десетоминутне паузе, када смо знали да ће Бразил све покушати да се врати у сусрет. Имали смо сјајну атмосферу, одличну одбрану и хладну главу и то се исплатило са овим златом. Можда нам се негде и вратило све за прошлогодишње финале и за јануар и турнир у Берлину када нисмо обезбедили учешће на Олимпијским играма, где нам је сигурно место – рекао је Лисинац.

Другу годину узастопно је популарни Лиске изабран у идеалну поставу Светске лиге, а поред блока, убојитим сервисима често је умео да буде фактор одлуке.

- Појединачна признања увек пријају, али у одбојци је то ствар колектива. Да су мене питали, сваког нашег играча бих ставио у такозвани дрим тим, а свакако ћу частити за још једно признање – истакао је Лисинац.

Пут до злата

Прву медаљу у Светској лиги наша репрезентација под именом Југославија освојила је 2002. године на финалном турниру у Бело Хоризонтеу, када је у мечу за бронзу савладала Италију 3:1 (28:26, 29:27, 23:25, 25:21). Уследило је сребро 2003. године у Мадриду, али тада као Србија и Црна Гора и пораз у финалу од Бразила 2:3 (16:25, 25:21, 25:19, 23:25, 29:31!).Идуће године освојили смо бронзу у Риму када смо у мечу за треће место надвисили Бугаре максималним резултатом (25:23, 25:19, 25:20). Још једно сребро као Србија и Црна Гора освојено је у Београду 2005. године, поново је у финалу славио Бразил са 3:1 (14:25, 25:14, 25:19, 25:16).

Прву медаље под именом Србија освојили су наши одбојкаши 2008. године на финалном турниру у Рио де Жанеиру када су у финалу поражени од Американаца 3:1 (26:24, 23:25, 25:23, 25:22). На финалном турниру у Београду 2009. године поново сребро и поново пораз од Бразила после велике борбе 2:3 (25:22, 23:25, 22:25, 25:23, 12:15). Годину дана касније у Кордоби освојена је бронза и то у мечу с Кубанцима 3:2 (28:30, 25:20, 22:25, 25:22, 15:12).

Чекало се дуго до пласмана на финални турнир, што се десило прошле године када је Србија дошла до финала и нажалост узела још једно сребро после пораза од Француске 0:3 (19:25, 21:25, 23:25). Историјско, прво злато освојено је у Кракову победом над Бразилом у финалу и то максималним резултатом – 3:0 (25:22, 25:22, 25:21).