Две медаље с много драме

ове сезоне водећој ведети света у скоку у даљ, која буквално са сваког међународног надметања долази са одличјем. Светско сребро, европско злато, сјајан низ победа у Дијамантској лиги, рекорд за рекордом… Права прилика да се подсетимо тврдње Др Милана Вранића, познатог спортског и научног радника, да је Нови Сад град скакача, бољи и успешнији од многих већих и богатијих спортских центара. Оснивач такозваног спортског музеја Војводине тврдио је то још пре две деценије, а сада се показало да је био дебело у праву. Пардон “ високо и далеко” у праву. Наиме, новосадска атлетика је само у скоку у даљ за даме од седам рекордерки држава у којима смо живели од 1945. године дала чак три: Споменка Коледин је шест пута рушила рекорд ФНРЈ и оставила га на 5,67 метара, Тамара Малешев је то учинила три пута док га није подигла на 6,73 (1991.), а Ивана Шпановић га је преузела равно 20 година касније и померила (за сада) чак на 7, 07 метара! Давно пре њих Олга Гере (касније Пулић) је прославила новосадску  школу скока у вис сребрном медаљом на ЕШ у Београду 1962. године нашим рекордом од 176 сантиметара (била друга и годину дана касније на ЕЕС у дворани), да би га Тамара Малешев после 22 година  подигла на 192, петим местом на ЕП, али и новим јуниорским рекордом Европе, који је и дан- данас непрескочен, тек изједначен. Листи треба додати и податак да је Тамара била и рекордерка СФРЈ у троскоку (13,51), те четврта на првом светском првенству у овој дисциплине.

Међутим, нису заостајали много ни новосадски скакачи. Прво су се афирмисали моткаши : Милан Милаков, Милан Шашић, пре њих Јаша Баков (и он је наш ), после Жељко Шарчевић (5,18), Феђа Камаси, Шарчевић јуниор (Игор), те ове године талентовани Ђорђе Мијаиловиц (нови рекордер Србије у дворани са 5,21). Но, скакачи у вис  имају заиста стрму линију успона – први је задивио Ђорђе Мајтан, два пута рекордер са 206 и 209 сантиметара, па Људевит Силађи (211) и Атила Хорват (215), да би до висисна које је некада досезао тек Валериј Брумељ дошла генерација светски надарених јуниора, коју су предводили Стеван Зорић и Петар Налешев, једно време равни светском феномену Драгутину Топићу, иначе вршњаку.Зорић је освојио два сјајна одличја, сребро на првенству Европе и бронзу на шампионату света, а Малешев је био трећи на првенству Европе,уз напомену да је на неколико важних приредби “извисио” као “трећи точак бицикла” (светско јуниорско првенство , ОИ у Атланти).

Две медаље Зорића и Малешева су освојене под драматичним околностима. О томе говори  Ференц Камаси, њихов тренер и сведок оба подвига:

- Првенство Европе за јуниоре у Вараждину 1989. године било је веома важно јер је Сплит  годину дана касније био домаћин сениорског шампионата те су се сви припремали веома озбиљно, нарочито атлетичари. Стева је у тој сезони поставио нови јниорски рецорд са 221, да би га Топић прескочио за два сантиметра нешто касније па је у Вараждину први фаворит  био Топић. Но, у неочекиваној ситуацији која је задесила висаше – Зорић се боље снашао. Скакало се јако дуго (уместо 12 било је 18 финалисита).  Сунце је зашло и почело да се мрачи јер су дани већ окраћали, био је то 28. августа. Ми на трибини нисмо ни знали шта се догађа. Ођедном смо се нашли у мраку јер је скакалиште било обасјано фаровима неколико аутомобила, претворено у позорницу. Висину од 220 сантиметара је прексочило чак пет момака, Швеђанин Матс Колбринк је био први са 226, а Зорић други са 222, док је Топић остао четврти. Тренерима је било забрањено да дају савете, Зорић је све сам одрадио, а ја сам био срећан што је мрак па нико није приметио да сам заплакао од среће. Била нам је то друга медаља, после Тамарине у Бечу, шест година раније (188 сантиметара). Касније смо чули да је ову представу наредио Артур Такач, јер се скоку вис није могао прекидати, једино поново одржати.

- Са медаљом Петра (Малешева) у Солуну, две године касније су биле другачије околности, али исто динамичне. Имали смо више искуства: Петар је наступио прво на Универзијади са старијим ривалима да осети атмосферу, затим је постао првак Балкана са 220, стекао самопоуздање. Био је “секундант” Зорићу и Топићу на светском првенству, па смо очекивали да је уз све то и очврснуо. У Солуну је била силна конкуренција и тај шампионат је још увек, четврт века касније, најјачи по резултатима освајача медаља. Енглез  Стив Смит први са 229, Рус Сергеј Клугин други са 227, Петар Малешев, Југославија, трећи са 225! Намерно кажем  -Југославија - јер је то последња медаља у било ком спорту која је освојена под овом заставом: 11. августа 1991. године. Уопште , било је много симболике: Петар и ја смо остали на стадиону до два сата по поноћи да би он дао узорак за допинг конролу, то је био једини трофеј наше екипе ,док је у Вараждину уз Зорића сребро добила и Бригита Буковец. Петар је на крају године проглашен за најбољег јунора државе која више није постојала…

Занимљива је каснија историја јунака ових такмичења. За Швеђанина Колбрингера , победника у  Вараждину, више се малтене није чуло, док су Смит и Клугин ушли у историју. Први је освојио бронзу у Атланти са 238 а пре тога изједначио Топићев светски јуниорски рецорд (237). Сада води компанију за мотивационе инструкције (Раисе тхе бар – Подигни летвицу) и пријатељ је Малешеву на фејзбуку. Мотивише клијенте на упорност, истичући свој пример јер је са са само 185,42 сантиметара телесне  висине (шест стопа и један инч) побеђивао двометраше. Сергеј  Клугин је, пак, био олимпијски  победник у Сиднеју (235) и касније тренер чувеном скакачу Укову. Малешев је непосредно после Солуна отишао на студије у САД где је скакао за Небраска универзитет (град Линколн), био вишетсруки финалист, те коначно (као капитен екипе) и студентски првак, први са ових простора, победник гранд митинга у Кливленду 1995. са личним рекордом од 228 сантиметара. Стеван Зорић је, пак, учествао на три олимпијаде, био првак Медитерана а највише је прескочио 231 сантиметар. Истакао се као врсни спортски руководилац, дугогодишњи директор АК Војводина. Резултати Топића, Зорића и Малешева су, истовремено, сам врх листе скакача увис Србије (238, 231 и 228).

Приредио Павле Малешев (Грађа за књигу „Нови Сад – скочиград”)