Византија - поука и за ЕУ

Светске организације о Косову и Метохији, у Београду је ова ризница наше историје, духовности, културе и стваралаштва средњег века заузела важно место на 23. Међународном конгресу византијских студија : „Византија - свет у променама“. У току конгреса, који је окупио 1.400 византолога из 49 земаља, организована је и сесија о стању византијских споменика културе у десет регија, од Кавказа до нашег Косова и Метохије, јер је и Србија незаобилазни део византијског кулурног простора.

Уз Унеско, други равноправни покровитељ конгреса био је председник Србије Томислав Николић, који је уочио важност овог окупљања, најеминентнијих имена планете за научна истраживања у Србији и културни идентитет земље. Николићева порука свету и окупљеним научницима и академицима с разних меридијана - а стигли су и византолози не само из традиционалних земаља изучавања, већ и из Јапана и Кине - била је да је српско-византијска баштина на Косову и Метохији данас угрожена неистинама и покушајима фалсификовања историјских чињеница, али и физичким уништењем.

– Промене су у свету сталне, не дешавају се увек на добробит човечанства. Такав је и покушај самопроглашене Републике Косово да постане чланица Унеска и да српску баштину на простору КиМ, која иначе највећим делом припада средњем веку, византијском наслеђу српског народа, мимо свих научних чињеница и артефаката припише народу коме не припада, и што је још погубније, да повери на чување светиње онима који их континуирано, деценијама руше и скрнаве – рекао је Николић уз опаску да је српска баштина на Космеу и баштина човечанства.

Председник организационог одбора Конгреса академик Љубомир Максимовић каже у разговору за „Дневник” да је председникова беседа везана за угрожавање српске баштине на КиМ и покушај крађе српског идентитета споменицима средњовековне, византијске ере, била значајна као упозорење.

– Пошто се не баве сви византолози тим темама, значајно је ово упозорење председника, као што је била значајна и посебна сесија која је одржана на Конгресу. Европа није, када се дешавало уништавање српских средњовековних манастира и цркава, реаговала баш на адекватан начин, а могла је. Очито није увиђала значај тога што се дешава у том унуштавајућем походу. У окретању свакодневним потребама заборавља се да небригом о стварима о којима данас говоримо, сечемо грану на којој седимо, дрвета из ког смо као цивилизација поникли. И ту нема велике разлике између Европе, коју се политика поделила на западну, источну, северну, јужну, сиромашну и богату, али она дуготрајна цивилизацијска искуства која Европу чине Европом до данас су заједничка – истиче академик Максимовић.

Он указује на значај сесије са говорницима који су излагали на тему стања византијских споменика културе од Кавказа до Косомета. То је, истиче, важно питање због тога што споменици пропадају услед зуба времена, човекове небриге и непријатељских намера.

– У ратовима споменици страдају као и људи. Ту је ситуација озбиљна не само због тога што се уништава светска културна баштина, него и стога што струка остаје без знатног дела изворног материјала. Ако ишчезну ти споменици, наука остаје без извора за проучавање – додаје академик Максимовић.

Саговорник „Дневника” каже да не зна колико ће Николићево упозорење научном свету и њихово деловање у сопственим земљама имати утицај ако самозвана држава поново аплицира за Унеско, али истиче да ће струка имати и додатне аргументе, који су се чули на београдском Конгресу.

Максимовић указује да се у данашњој Европи дешавају промене и да њени делови нису исти, а где ће Европа даље ићи, по њему, сама Визнатија може ту да помогне. Академик подсећа да је Визнатија била космополитска држава у којој „нико никог уствари није питао ко је и шта је, већ је довољно било да зна грчки, што је морао, јер је то био званични језик”.

– Визнатија је, дакле, била један конгломерат у коме су људи јерменског порекла могли да буду цареви, словенског патријарси. И Србија је проналазила свој модус вивенди у оквиру тог византијског света, што може да буде поука за будућност, па и за саму ЕУ – наглашава академик.

Академик каже да су научници били задивљени читавим Конгресом, као и изложбом у Галерији САНУ, која је пред свет донела сву раскош Мирослављевог јеванђеља и осталих српских средњовековних рукописних књига од 12. до 17. века.

– Један угледни немачки колега ми је рекао: Нисам очекивао да у Београду може да се одржи овакав конгрес,  са оволико људи, да се чују овакве теме. Зашто је имао предубеђење не знам, али знам да смо доказали да нисмо провинција –  каже Максимовић.

Следећа конгресна станица византолога је Истамбул, а интересантно је да је београдска научна позорница окупила не само класике струке попут професора Бергера, Јоаханеса Кодера или звучног имена професорке Клаудије Рап, те Сесил Морисон или Мишела Каплана, већ и младе који се баве овом проблематиком. Највећи икад одржан понео је и епитет „конгрес младих”, што по Макисмовићу показује да византологија као наука има перспективу.

Академик Максимовић указује на крају да је мото светског окупљања била мисао византијског филозофа с краја 13.века Максима Плануда: „Све се мења, а не ишчезава ништа!“

– Овај конгрес зато видим као сусрет два света у променама. Један је византијски свет прошлости, још увек жив у многим аспектима, који се пројектује у будућност, а други припада истраживачима који иду за трагом тога света – поручује академик Максимовић. Иначе, како сазнајемо, византолози су показали велики интерес да крену на постконгресну екскурзију ка српским манастирима и цркавама на КиМ

Владимир Ђуричић

Јеванђеља и хрисовуље којима смо задужили човечанство

– Чињеница што је овако значајан скуп са 1.400 учесника одржан у Србији на један начин одаје признање српској науци и српској средини, те говори и где је место наше науке у свету, барем што се тиче византологије – каже за „Дневник” др Виктор Савић. Овај припадника младе научне гарде истиче да је ово била прилика и да Србија суочи свет са својим огромним наслеђем, пре свега писаним, од Мирослављевог јеванђеља до низа других књига из Средњег века, као што су Дечанска хрисовуља, Братков минеј, Београдски паримејник, Зборник попа Драгоља, Сказаније о писменех Константина Костенечког и Закон о рудницима Деспота Стефана Лазаревића.

– Та изложба има за циљ да покаже наш локални, српски допринос славистичкој, општесловенској култури, а истовремено та култура шире посматрано је уствари у оквирима византијске културе. Показано је да је од изузетног значаја да се види да је Србија задужила не само словенски и византијски свет, већ и читаво човечанство – објашњава др Савић.

Када је реч о покушају отимања српске средњовековне батишне на КиМ и фалсификовању њеног титулара, наш саговорник истиче да је битно да је на овом светском самиту византолога виђено да централни ток научне мисли није скренуо, ни лево, ни десно, и да је кроз реферате показано шта се дешавало у Средњем веку, а тиме и чије је наслеђе.

– Можемо рећи да смо овде скоро имали и самит Унеска, јер су били све стручњаци који и седе у тим телима. Међутим, чини ми се да од њих најмање зависи какав ће коначан став бити у самом Унеску, ако Приштина опет аплицира. Ипак, слушајући реферате на Конгресу, мојим ушима је пријало да чују да историја коју смо ми учили и које се држимо важи и даље. И да ту нема промена – каже др Савић.

Све је почело с Константином

Једна од осам најважнијих изложби, које су еминентни стручњци света могли да виде у музејском и галеријском кругу око САНУ, Капетан Мишиног здања и Филолошког факултета Универзитета у Београду, јесте „Свет рукописне књиге од 12. до 17. века”, која приказује старе, ретке и уникатне српске средњовековне рукописе. Настала на темељима византијске, српска уметност књиге доживела је процват у раздобљу позног средњег века и трајала је све до освита новог доба. Веома интересантна је и изложба „Византијско градитељство као инспирација српских неимара новијег доба” у Галерији науке и технике, али и поставка „Све је почело с Константином“ којом Цептеров музеј пред публику износи дела тројице уметника: Чедомира Васића, Зорана Гребенаровића и МилетаеПродановића. Наиме, реферати византолошког когреса 1927. године у Београду допринели су да српска фреска и византијска уметност постану тема дана у јавном и културном животу, а све што је пратило тај конгрес дало је идеју уметницима да формирају групу „Зограф“ и да, за разлику од групе „Облик“ окренуте Западу, извориште своје уметности траже у националном и да се спусте дубље у историју, у средњи век.