Свака жртва заслужује поштовање

у седмици за нама недвосмислену подршку Владе Србије. Премијер Александар Вучић је након састанка са представницима Коалиције, међу којима је био и професор Филозофског факултета у Загребу др Жарко Пуховски, образложио да је израда пописа жртава ратова на простору бивше СФРЈ од 1991. године неопходна како би дошло до националног помирења у региону Западног Балкана.

– Јако је, ипак, тешко у овом тренутку одговорити на питање да ли ће став Владе Србије убрзати формирање РЕКОМ-а – каже др Пуховски. – Јер, потпуно је неизвесно хоће ли подршка премијера Вучића позитивно или негативно утицати на размишљања политичких руководстава у осталим државама региона. Искрено, надам се да ће имати позитиван утицај на српски део руководства БиХ, али је, рецимо, заиста немогуће прогнозирати како ће се одразити на понашање хрватског државног врха, тим пре што ни до сада ни од премијера Зорана Милановића, који је из једне политичке опције, ни од председнице државе Колинде Грабар Китаровић, која је из друге, нисмо наилазили на разумевање.



По речима професора др Здравка Греба из Сарајева, такође члана Коалиције, иако је идеја о РЕКОМ-у наизглед прилично апстрактна, она ипак много значи за будућност региона?



– Најпре, ми се у првој линији бавимо чињеницама о жртвама. Наша основна идеја је да се уместо лицитирања, где се потежу и често потпуно несувисли „подаци” о броју погинулих у Сребреници, Братунцу или Вуковару, направи попис жртава ратова на простору бивше Југославије именом и презименом, ако је то могуће датумом и местом погибије или нестанка, и напоменом о томе да ли су се на том подручју у то време водиле борбе. И премијер Вучић је, мислим, веома добро схватио да је управо Србији важно да установи где су убијани људи српске националности или српски грађани, јер је, с обзиром на то како је рат ишао, немогуће да се то обави унутар било које постјугословенске државе појединачно. При томе, РЕКОМ се ни на који начин не би бавио тиме ко је одговоран за почињене ратне злочине и друга тешка кршења људских права, јер то је посао за суд.



Али, да ли су српско, хрватско и бошњачко друштво спремни за потпуно отворено суочавање с прошлошћу?



– Ниједно постјугословенско друштво за то није спремно, чак ни словеначко, где је у односу на остале сукобе на простору бивше СФРЈ било мало жртава – мада је и једна жртва превише. Зато је и потребно регионално повезивање, на којем инсистирамо. Најпре, тиме би се обезбедило да се преливање ратних збивања и жртава у разне делове бивше Југославије може на јединствен начин документовати. Друго, мрежу морају чинити и државни органи, јер су невладине организације на том плану учиниле готово свој максимум. И треће, зато што би то коначно довело до прекида онога што бисмо могли да назовемо постјугословенско првенство у спекулисању бројем жртава, где се кроз увећање броја „наших“ и минимизирање „њихових“ жртава, заправо спрема терен за неке нове сукобе.



Колику улогу на том плану игра дневна политика, односно подилажење најнижим поривима доброг дела бирачког тела?



– Најпре, посматрање кроз призму дневне политике ни по чему није спецификум овог подручја. Нажалост, код тако битних, а људски болних питања каква су ратни злочини, увек се може очекивати опструкција. С друге стране, мислим да није коректно назвати „најнижим поривима“ нешто што не само да захвата велик број људи него и код дела њих представља искрену трауму због губитка који су током рата претрпели. И признајем да немам три чисте да такве људе осуђујем, ма колико се они ирационално понашали – а срео сам се током свих ових година са пуно ирационалног понашања на свим странама.

У сваком случају, овде се ради о потреби да се јавни разговор врати у рационалне оквире и да се у перспективи чињеницама унапреди образовање и створе темељи да се злочини не понове. Дакле, у питању је неопходност да политичка заједница, уз свест о томе да ће у одређеним ситуацијама људи реаговати на ирационалан начин, ипак иде ка рационализацији својих будућих потеза којима ће уређивати саставне делове наших живота.



Ветом Москве пропао је покушај доношења Резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, али су зато сличне документе усвојили у Европском парламенту и америчком Конгресу. Како на процес помирења на простору Западног Балкана може да утиче ширење фронта сукобљавања ЕУ, САД и Русије?



– То свакако није нешто што нам олакшава. Међутим, наш је посао био тежак и пре руске интервенције у Украјини, која је довела до јачања поларизације на светској политичкој сцени. Иначе, када је реч о самим резолуцијама, РЕКОМ у основи не занимају термини, да ли ће се рећи геноцид или тежак злочин, већ нас занима појединачно свака жртва која је изгубила живот у Сребреници и на сваком другом месту, јер свака жртва појединачно залужује поштовање. И имам утисак да ако још мало издржимо – мада је питање хоћемо ли, јер смо већ годинама под великим притиском – на крају ипак некако успети да наведемо политичка руководства држава насталих на простору бивше СФРЈ да схвате да је формирање регионалне комисије, која би прикупила податке и израдила попис свих жртва и несталих у ратовима на подручју некадашње СФРЈ, у њиховом интересу, а пре свега у интересу будућих генерација. 



Да ли би тај задатак РЕКОМ-а заправо био кључни корак у толико прокламованом процесу помирења у региону?



– То јесте кључно за нормални живот на овим просторима. И то пре свега из моралних разлога, како би се митоманске приче коначно уклониле из јавног простора, ма колико политичари радо њима манипулисали. Јер, политичари су увек веома рационални и лако ће се договорити када се о њиховим интересима ради, али нама је важно не само помирење између званичних Београда и Загреба или Сарајева, већ помирење унутар наших друштава како би она могла нормално живети са својом прошлошћу.



Мирослав Стајић