Прекогранично препуцавање за унутрашњу хомогенизацију

председник Хрватског националног већа у Републици Србији.

– Прво што се код мањина осети, а нарочито код хрватске имајући у виду недавну ратну прошлост, јесте повлачење, скривање порекла, а неки пут има и практичних последица. Родитељи се, рецимо, из страха теже одлучују да упишу децу на наставу на хрватском језику и радије иду „уз ветар“, да не боду очи комшијама, шефовима, колегама на послу… – наводи Бачић



Након јунског сусрета председнице Колинде Грабар Китаровић и премијера Александра Вучића и потписивања Декларацију о унапређењу односа и решавању отворених питања Србије и Хрватске изјавили сте да „верујете да би, када би се отворена питања почела решавати, то позивно утицало на сплашњавање тензија у односима две државе“..? Међутим, уместо очекиваног „доброг смера“, у протеклих месец и по дана имали смо „рат“ дипломатским нотама, размену тешких речи званичника с обе стране...



– Остајем код онога што сам тада рекао, јер мислим да је главни узрок за актуелну ескалацију вербалнога рата чињеница да две државе већ неколико месеци немају, односно нису имале владу, и да ће стабилизовањем унутрашњих политичких прилика ове вербалне тензије спласнути, пошто оне заправо примарно имају за циљ унутрашње хомогенизовање. У сваком случају, како сам био учесник сусрета двају државника, мислим да Суботичка декларација заиста одражава жељу потписника да се сет отворених питања почне решавати, те да ће Декларацију, као политички акт, после формирања владе у Хрватској, ако она буде на истој политичкој платформи као и председницина, следити политички потези у циљу њене конкретизације. И уверен сам да ће из њих произаћи правна решења која ће проблеме и решавати. Сигурно не одмах и све, али позитивни помаци неће изостати.



У недавној анализи „Дојче велеа” наведено је да се стиче утисак да су одређене политичке теме између две државе једноставно нерешиве, те да “многи баш зато верују да се ради о питањима којима се намерно обострано манипулише” , поготово у предизборним временима. Имају ли таква размишљања, по Вама, реалног основа?



– Склонији сам мишљењу да постоје лакше и теже решива питања, која ће се у ближој или нешто даљој будућности ипак решавати, нарочито током приступних преговора Србије ЕУ, било као део приступних преговора, било билатерално. Уколико постоји добра воља две стране да се приступи решавању отворених питања, онда ће се и компромисом доћи до циља. Ако тога недостаје, онда ће и резултати изостати.



Како тумачите прилично мрачне резултате истраживања овдашњег јавног мњења према којима је “Хрватска главни непријатељ Србије”. Уосталом, и Ви сте недавно упозорили да „постоји прилично раширено антихрватско расположење у целом друштву“ и да „латентна антихрватска хистерија константно постоји у деловима власти Србије“?



– У сваком случају, ти резултати нису охрабрујућа за Хрвате у Србији, а као негативан куриозитет - и потврду мојих ставова које сте навели - истичем управо чињеницу да су Хрвати дошли на врх једне лествице „главних непријатеља“. Подсетићу да је према ранијим истраживања највећи анимозитет и етничка дистанца већинског народа постојала према Албанцима. На жалост, последњи развој догађаја потврђује да су ратне ране још су увек дубоке, мада ми се заправо чини као да одређени политички, медијски и квазинаучни кругови спречавају њихово зацељивање већ желе и да даље буду отворене. Такво стање увек одговара одређеним политичким круговима, било краткорочно, било дугорочно.



У којој мери је за овакав развој ситуације одговоран и Загреб, с обзиром на то да је тешко било за очекивати да ће у Србији непримећено проћи најпре кочење њеног европског пута, а онда једно за другим поништење пресуде кардиналу Степинцу, одлука о поновном суђењу Главашу, подизање споменика Баришићу и узвикивање „За дом спремни“ и паљење српске заставе у Книну?



– Није на мени да коментаришем оно што се дешава у Хрватској, али морам подсетити на неколико ствари које се дешавају нама пред очима да бисмо покушали доћи до објективније слике. На пример, када је Хрватска признала независност Косова, исти дан су то учиниле Мађарска и Бугарска, а Словенија две недеље пре тога. Међутим, ниједна од тих земаља није била предмет политичких и медијских напада, осим Хрватске. У нашој јавности не помињу нити се процесуирају различита антихватска скандирања навијача на нашим спортским теренима - нарочито је, рецимо, популарно оно „убиј Хрвата да Шиптар нема брата!“. Да не говорим о свакогодишњим равногорским оргијама са црним заставама, мртвачким главама, четничким кокардама и сличном иконографијом.

Рехабилитован је Дража Михаиловић, чији су четници одговорни за многобројне покоље Муслиманима и Хрвата у БиХ за време рата, у току је поступак рехабилитације председника квислиншке владе Милана Недића, за чије је време Београд већ 1942. постао први „Јуденфреи“ град у Европи, а СПЦ је већ прогласила свецем Николаја Велимировића, чије је политичко деловање вишеструко спорно. Хрватска застава више пута је паљена у Београду, па и хрватска амбасада је запаљена, а не знам је ли неко процесуиран због тога. Укидане су, подсетићу, и пресуде окривљенима за злочин на Овчари. Да не идем даље у детаље, чини ми се да Хрватска не посвећује толико пажње оваквим проблематичним догађајима у Србији, док имам утисак да Србија од сличних догађаја у Хрватској прави политички сензационализам и медијски егзибиционизам, пре свега из унутрашњополитичких разлога.



Очекујете ли да би, сад након што је Србија добила нову Владу, а по завршетку избора у Хрватској, односи ипак могли кренути ка нормализацији? И који су, по Вама, предуслови да се то догоди?



– Да, верујем да ће тензије из Београда сада спласнути. А нормализацију треба очекивати ако на изборима у Хрватској на власт дође политичка струја блиска оној коју заступа актуелна хрватска председница.



Мирослав Стајић