Нови посланички захтеви за стару осуду злочина

томе како би наша држава требало да се одреди према том датуму. У том фону су у протеклих десетак дана уследила два предлога резолуције. Један је стигао од ЛДП-а, ЛСВ-а, СДА и Зелене странке, које са својих 11 посланика траже усвајање Предлога резолуције о геноциду у Сребреници. Други је иницирао посланик клуба најјаче странке у парламенту – СНС, председник НСС-а Маријан Ристичевић, који је упутио у скупштинску процедуру Предлог резолуције о злочинима у Сребренице и око ње од 1992. до 1995. године. Реч „геноцид” у Ристичевићевој верзији се не спомиње, за разлику од оне прве, која је истиче и у самом називу. Ристичевић предлаже да се 11. и 12. јул одреде као дани за сећање на све жртве ратних злочина на простору бивше Југославије, док резолуција Лиге и ЛДП-а „осуђује геноцид у Сребреници, свако порицање геноцида и проглашава 11. јул за Дан сећања на геноцид у Сребреници“.

 је светло дана угледао и трећи документ, који делује као „утук” на два раније инцинрана, иако председница ДСС-а Санда Рашковић Ивић истиче да њихова резолуција није „одговор на неке друге, већ је то дуг жртвама и историјским чињеницама”. Наиме, Демократска странка Србије поднела је парламенту Предлог резолуције о геноциду Независне Државе Хрватске који је почињен над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата”. Предлог резолуције говори да је злочин над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ на подручју данашње Хрватске, БиХ и Србије, смишљен и планиран геноцид како је дефинисано Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида. Резолуцијом је предвиђено да Влада Србије одреди датум Дана сећања на жртве геноцида у НДХ и да „држава оснује и изгради меморијални комплекс српским жртвама геноцида”.

Колико је потребно да се Србија огради, одреди, или затражи од других да то учине када су у питању злочини на простору бивше Југославије? На питање да ли је потребно да сама Србија себи припише геноцид, одговор је дао Савет безбедности УН у јулу прошле године, након што, додуше руским ветом, није усвојена британска резолуција којом је требало да масакр у Сребреници 1995. године буде осуђен као геноцид.

Сама Скупштина Србије свој одговор је дала још пре шест година, усвајањем две декларације, које су и данас на снази – једна је везана за Сребреницу, а друга за злочине над Србима. У марту 2010. парламент је донео декларацију којом се осуђује масакр у Сребреници, не називајући тај злочин геноцидом. Декларација је усвојена тек неколико минута после поноћи, после готово 13 сати бурне расправе, на предлог тадашње владајуће коалиције коју је предводио ДС, тесном већином од 127 гласова.

Декларација се позива на пресуду Међународног суда правде, којом је утврђено да је у Сребреници јула 1995. године извршен геноцид, а у тексту се осуђује злочин, без помињања термина геноцид. Против ње су били ДСС, НС, док посланици СНС-а, СРС-а и ЛДП-а нису гласали. Посланичка група „Напред, Србијо!” поднела је тада, непосредно пред почетак скупштинског заседања, свој предлог декларације „о осуди свих злочина учињених у грађанском рату у бившој Југославији и посебно злочина у Сребреници”. У предлогу напредњака је стајало да парламент осуђује „како злочине према српском народу, тако и злочине које су припадници српског народа починили над припадницима других народа, а посебно злочин који је извршен над бошњачким становништвом Сребренице у јулу 1995. године и наведен у пресуди Међународног суда правде”.

Посланици Скупштине Србије усвојили су, али тек неколико месеци касније, и Декларацију о осуди злочина учињених над припадницима српског народа и грађанима Србије, којом се најоштрије осуђују злочини у оружаним сукобима у бившој Југославији током деведесетих година прошлог века и изражава жаљење и солидарност са жртвама НАТО бомбардовања. За декларацију су гласала 133 посланика ЗЕС-а, СПС–ЈС-а, Г-17 плус, ПУПС-а, СВМ-а и ЛДП-а, док посланици СРС-а, ДСС-а, НС-а и СНС-а нису гласали.

С. Станковић

Шта је јаче

Приликом усвајања таквих аката, често се воде полемике о томе шта има јачу правну снагу, декаларција или резолуција. У скупштинском појмовнику се тумачи да је декларација изјавни, начелни акт државног органа, којим се јавно саопштава или заузима став о важном политичком, економском, међународном или неком другом питању или догађају.

С друге стране, резолуција се наводи као акт Народне скупштине који садржи политичку одлуку и доноси се на крају претреса политичког питања. Тим актом Народна скупштина заузима одређени став или саопштава важну политичку одлуку о унутрашњим, спољним, финансијским и другим политичким питањима.