Непотребне пируете Хрватске

капацитете домаће администрације и смањује мотивисаност на рад на тим интеграцијама. 

У оваквој ситуацији истраживања показују да нагло опада евро ентузијазам и повећава се евро скептицизам, да кажем чак да се и еврофобија шири по Србији. Али, шта год неко мислио о ЕУ, бројни стандарди Европе су нам неопходни, то је оквир у коме ми делујемо, изјавио је у интервјуу „Дневнику“ члан преговарачког тима Србије проф ФПН др Зоран Стојиљковић коментаришући новонасталу ситуацију у којој се билатерална питања уводе у европску агенду што јасно забрањују бриселска правила.



Још један повод овог разговора је и сутрашњи скуп “Регулисање конфликата: преговори, штрајк и мирно решавање радних спорова”, који у овиру серије дебата „Форум социјални дијалог“ организује Центар за демократију, у сарадњи са Фондација Фридрих Еберт и Преговарачким тимом Владе Србије.



Члан сте Преговарачког тима Владе са Бриселом и када се например суочите са проблематиком отварања поглавља 23 коју је наметнула Хрватска из билатералне, а не европске агенде, да ли сте овако замишљали ЕУ и процес европских интеграција?



– Наравно да нико овде није замишљао тако да процес европских интеграција, мада често када ствари гледате из даљине, оне изгледају помало идеализовано, готово романтично. Али реално, процес европске интеграције носи ову врсту изазова и, да тако кажем, непотребних пируета одговарајућих држава, које не доприносе ни на који начин процесу европских интеграција Србије, нити смиривања односа у региону и квалитетнијој регионалној сарадњи.



Интересантни су европски стандарди у проблематици заштите радника, запослених, дакле оних који најчешће остају кратких рукава. Какви су захтеви Европске комисије када је реч о ревидирању закона о штрајку и мирном решавању спорова?



– Свако преговарачко поглавље има своје специфичности, а она која се односе на рад, радна права, социјалну политику и права – поглавља 2 и 19, нису ни најургентнија, ни најскупља поглавља. Када кажем најскупља, мислим на она чије реализовање има огромна инфраструктурална улагања и као ефекат доста велике трошкове, као рецимо поглавље о енергетици, пољопривреди и слично. Када се ради о конкретном стању у поглављу 19, ми смо сада у фази да смо добили мишљење да као земља немамо ни довољне капацитете, ни изворе да приступимо преговарању овог поглавља, већ да треба да направимо, школским речником речено, неку врсту поправног испита. Он представља израду акционог плана, којим ви показујете у којим роковима, у којим процедурама и на које начине, ћете успоставити те капацитете, да можете да преговарате о ономе што је садржај поглавља 19. Подсећања ради, ми смо земља са претерано високом незапосленошћу, са сиромаштвом далеко већим него на простору ЕУ и са слабим социјалним дијалогом, што не даје никакве претпоставке да уђемо у преговарачки процес, већ претходно да треба да извршимо значајна побошљања кроз тај акциони план.



Зашто још није донет нови Закон о штрајку, који је припремљен још 2011. и потом усклађен 2013. са конвенцијама Међународне организације рада?



– Мени апсолутно није јасно зашто још увек имамо закон из 1996, када је у најмање две-три прилике дошло скоро до консензуса око новог законодавства. Оно што је спорно у решењима јесте процедура и најава ради уласка у штрајк, као и покушај мирног регулисања спора пре него што дође до реализације штрајка, те простор на коме се штрајкује. Свима је знано да ми већ две деценије у Србији немамо нешто што личи на класични штрајк, односно прекид рада да бисте издејствовали боље услове за раднике и њихове синдикате. Напросто имамо дефанзивне штрајкове. Дакле, спорне тачке крећу од саме најаве штрајка, преко штрајкачке процедуре која тражи да онај који га покреће врши и повремену анкету осталих запослених да ли они подржавају те захтеве, сам преговарачки процес...



Шта доноси нови закон у односу на важећи из 1996?



– Он би требало да донесе ову врсту сужавања делатности у којима је отежана или забрањена процедура штрајкова на врло минималне делатности, јер је то код нас било прераширено и јасније процедуре утврђивања минимума процеса рада. Када се ради о друштвеним делатностима, чије је функционисање неопходно за квалитет живота и нивоа услуга грађана, да се стане са том причом, да се штрајкачи изместе на неку ливаду 10 – 15 километара од центра града, јер то нигде није пракса, Погледајте радничке протесте у Лондону, Паризу или Риму, па ће те видети да је то тако. Да се види онда у решењима да постоји обавеза запослених и самих штрајкачких одбора да најаве штрајк, али исто тако да постоји и обавеза послодаваца да не најављују казнене мере, дакле не доводе резервне раднике да окупирају места запосленима који штрајкују или стварају страх од последица евентуалног штрајковања. И да запослени полако морају да схвате да за време штрајка, за разлику од претходног модела, нема гарантованих зарада.



 Владимир Ђуричић

 

Боље арбитражом него на суду



Како бисте објаснили шта значи то да је преко Републичке агенције за мирно решавање радних спорова до сада решено више од 4.000 индивидуалних и преко 70 колективних радних спорова?



– Чињеница јесте да ми немамо више неку врсту судова рада или одељења при пословним судовима за радне спорове, тако да је, рецимо, класична правна заштита запослених у тим споровима практично немогућа и долази јако касно. Када судови најчешће и уваже право запослених и врате их на посао - то је дуг, трновит, годинама трајући процес који једноставно фрустира сваког оног који ће ући у ту врсту процедуре. Зато је нека врста мирења и арбитража нешто што је јако важно. И оно што је битно, треба повећати тај број миритеља и арбитара за мирно решавање спорова, као и капацитете Агенције за мирно решавање спорова, која код нас делује већ деценију.