(Не)круни се ЕУ

 дебату о њеној будућности, и питање да ли ће она нестати. Заправо, историја европске интеграције од педесетих година прошлог века до данас јесте историја налажења одговора на овакве и сличне изазове, те је Унија заправо искусна у превазилажењу политичких и економских криза, и у налажењу одрживих решења. Модел је био: дубља интеграција, шире чланство. Постављају се питања да ли је ово метод решења и у овом случају, када савремени велики изазови траже решење у исто време.

Свакако највећи, горући проблем јесте мигрантска криза. До сада је у Европу дошло око 1,3 милиона миграната од којих је око 800.000 ушло преко Грчке, док је пола милиона људи стигло другим путевима. Током 2015. кроз Србију је транзитирало 600.000, док је од почетка ове године прошло више од 65.000 људи. Многе државе чланице Европске уније су већ достигле своје лимите у пријему миграната, а ситуација не улива наду да ће пролеће донети смањење тог броја, напротив, посебно са развојем догађаја у Сирији.



Не треба заборавити да је ЕУ до сада предузела неколико корака попут одлука о законодавном оквиру на одбрани граница на мору, рестриктивној визној политици у Турској, организовању донаторске конференције о Сирији, сарадњом са НАТО у Егејском мору на контроли бродова. Међутим, још увек се трага за стратегијом свеобухватног одговора. За ЕУ је у овом тренутку кључно да сагледа све аспекте изазова и да се бави узроцима тј. решавањем криза у Африци, на Блиском истоку и Авганистану које имају директан утицај на ЕУ – то заправо значи потпуно активирање консензуса у Заједничкој спољној и безбедносној политици. Неопходна је ефикасна акција на нивоу ЕУ која не може бити ефикасна без држава Западног Балкана. Оно што је додатни елемент, тај заједнички приступ и решење, мора бити засновано на темељним вредностима ЕУ: солидарности и одговорности, посебно имајући у виду да је миграторна криза пре свега хуманитарног карактера.



Суочена са приливом миграната са Егејској мора, Грчка је на својим улицама преплављена реком сопствених грађана који демонстрирају против мера штедње. Успешност мера штедње је предуслов одобравања пакета помоћи који полако стабилизује финансијску, али не и политичку ситуацију у земљи. Док ово пишем, на улицама Атине протестују пољопривредници који су се сукобили са полицијом због нових мера за излазак из кризе. Међутим, криза у Грчкој је донела искушења једном од великих достигнућа европског уједињења – монетарној унији. Али, као што смо могли видети, и покушај налажења решења је тражен у оквиру ЕУ, јер је солидарност такође једна од основа на којима почива ЕУ. Систем монетарне уније је такође пред изазовом своје консолидације, и све чешће се говори да је за његов опстанак потребно „више Уније“, а мање националног у уређењу ове области.



И коначно, BREXIT. Британија је у новембру прошле године истакла четири предлога о којима се тренутно преговара, како би ова држава остала у Унији. Очекује се да ће договор бити постигнут на самиту ЕУ следеће недеље након чега би био објављен и датум одржавања референдума. Захтеви се односе на четворогодишњу забрану на социјална давања за мигранте из ЕУ који раде у Британији, да ЕУ пружи Британији гаранције против дубље политичке интеграције, да заштити државе које не користе евро као валуту и ојача економску конкурентност. Иако нека од ових питања директно изазивају конфликт са неким од стечених слобода унутар ЕУ, као што је слобода кретања људи и недискриминација, ипак, питања дубље интеграције да или не, али и јачања конкурентности су заправо добродошла за разумевање куда то иде процес европске интеграције. Дакле, иако захтевају много времена и енергије, овакве дискусије су заправо у сржи дефинисања даљег процеса развоја Европске уније.



У овом контексту, наравно да су све чешћи и гласови који доводе у питање тренутни значај политике проширења за ЕУ. Побројани изазови државама кандидатима за чланство сигурно не иду на руку – ни у унутрашњој дебати, нити у самом процесу преговора са ЕУ. Али је управо поступање у једној од највећих криза ЕУ везаној за мигранте допринело општем утиску да су балканске државе, а нарочито Србија, биле изузетно посвећене решавању кризе и показале да имају знања, способности и капацитета да буду део заједничког европског решења. А поред тога, свој „домаћи задатак“ усклађивања са европским стандардима, и вредностима, није занемарен.



Осим примене постојећих и потенцијалних нових договора, за Европску унију ће у наредном периоду бити изузетно важно да избегава замке популизма и да не дозволи да она буде изговор за грешке својих држава чланица. ЕУ је међудржавна творевина и као таква она ће бити онолико успешна у достизању својих циљева и демократична колико су демократични односи међу чланицама, а дискусије отворене и окренуте ка проналажењу заједничких решења. Заједничко тржиште и слободе на њему су толико велике вредности, економски и политички, да нико не може тако лако да их се одрекне – то не би било рационално вођење политике. Потпуно свесни да Србија неће постати чланица ЕУ какву данас познајемо, настављамо са реформама зарад нас самих, али спремни не само да пратимо дешавања у Унији, већ и да у учествујемо у налажењу одговора на њих.



Проф. др Тања Мишчевић

(ауторка је шеф преговарачког тима за вођење преговора о приступању Србије ЕУ)