Јака улога, добар глас, фризура или само политика

 Тако је и ових дана, када је име познатог глумца Микија Манојловића, након што је полетело у етар на авионима „Етихада”, одмах повезано с будућом улогом у Влади и вођењем тог ресора. Но, ту причи ипак није крај па је у медије доспело и резервно име – оперске диве Јадранке Јовановић, која је у врху листе коалиције окупљене око напредњака, кандидоване за парламентарне изборе.

Прва прича која је усталасала јавност у том ресору, била је медијска кандидатура фолкерке Зорице Брунцлик за министарку културе 1999. године, као чланице ЈУЛ-а у време када је премијер био Мирко Марјановић. Да јој такво размишљање није страно, она је потврдила и пре две године рекавши: „Пристала бих јер када видим ко је све био на месту министра културе, зашто не бих и ја. Била бих одличан министар”. 



На месту министра културе био је и експредседник парламента Предраг Марковић, својевремено власник издавачке куће „Стубови културе”. Међутим, иако је долазио из сфере издаваштва, медији су замерили то што министар културе нема завршен факултет. У биографији коју је Марковић доставио Скупштини Србије, навео је да је „студирао Факултет политичких наука”, а да је по занимању „државник”.



Директор Београдске филхармоније Иван Тасовац прихватио је у августу 2013. године понуду тадашњег премијера Ивице Дачића да буде министар културе у реконструисаној Влади. Тасовац је био директор Филхармоније од марта 2001. године. Забележено је у његовој биографији да је у 12. години као пијаниста дебитовао с оркестрима Београдске и Загребачке филхармоније. Но, реакције јавности више је тада изазивала позната фризура новог минстра, од које није одустајао, него његов уметнички рад. Нека истраживања јавног мњења тада су забележила да је по популарности био трећи у Влади, после Александра Вучића и Дачића, али данас, у другом, скраћеном мандату, није баш толико омиљен министар.



Претходник Тасовца био је позоришни редитељ Братислав Петковић, који је смењен на половини мандата, а више је познат као посластичар и колекционар старих аутомобила. Тада се шушкало да би га могли заменити управник Народног позоришта Дејан Савић или филмски редитељ Срђан Драгојевић, али је избор ипак пао на Тасовца.



Због чега странке чешће за ту позицију истичу медијски атрактивна имена, а не анонимне културне посленике и да ли им она доносе популарност? Директор агенције за истраживање јавног мњења „Фактор плус” Владимир Пејић тврди у изјави за „Дневник” да се показало да таква звучна имена ипак немају превелики утицај на опредељивање грађана на биралиштима.



– То су људи који имају респект у области којом се баве и неки успех и кредибилитет – објашњава Пејић. – Међутим, када је политика у питању, нисам приметио да у некој већој мери директно доприносе популарности странака. Зато мислим да било ко од њих, уз дужно поштовање, не може у некој великој мери утицати на страначки рејтинг. Ако су то људи који су нешто остварили, велики број људи може учврстити потенцијалне гласаче одређене странке, али да неког определи, или директно да утиче на рејтинг и повећање популарности, истраживања су показала да то није могуће.

Он напомиње да „тешко да може Мики Манојловић, или сутра Новак Ђоковић, утицати на промену нечијег мишљења”.



Светлана  Станковић

 

Политичари побеђују и Новака



Директор агенције „Фактор плус” Владимир Пејић закључује да, када је политика у питању, грађани више верују политичарима него естради, спортистима, или уметницима.

– Једноставно, више их перпознају као оне којима је место у политици. Не можемо рећи да постоји неко превелико поверење у политичаре, али сматрају да је политичарима место у политици, спортистима  у спорту, глумцима у позоришту… Ипак мислим да је улога тих познатих личности у кампањи помало прецењена од стручне и шире јавности, констатује Пејић.

Наш саговорник прича да је „Фактор плус“ пре неколико месеци радио истраживање, с питањем да ли бисте подржали Новака Ђоковића за председника, због његове популарности.

– Врло мали број испитаника изјаснио се да би га подржао. Значи, ипак су ти људи популарни у ономе чиме се баве, а политика им је углавном успут. Мало њих је доживело неки већи политчики успех након неке уметничке или спортске каријере – примећује Пејић.