Ђорђевић: Србији потребна визија орла, храброст лава и мудрост лисице

веома добро позната. Она нема никакве симпатије за Србе, нити их је показивала у прошлости, а не верујем да ће их имати ни у будућности. Уз то, она је особа без интегритета и принципа. С друге стране, реално не знамо шта би нам донео Доналд Трамп у Белој кући. Међутим, он није неко кога оптерећује идеологија, јер је превасходно човек праксе, а није неважна ни његова најава да жели боље односе са Русијом. Из те перспективе, свакако би Трампов избор за председника САД био боља шанса за Србију – изјавио је у разговору за „Дневник” Мирослав Мајкл Ђорђевић, један од највиђенијих српских емиграната и први председник Конгреса српског уједињења . 

По његовим речима, не треба ипак гајити превелике илузије да ће америчка спољна политика доживети некакву катарзу и почети драматично да се разликује и са евентуалним Трамповим уласком у Белу кућу....

– Америчка спољна политика је до сада углавном била прављена консензусом водеће елите. И она се суштински врло тешко мења. Праве се неки мали заокрети на једну или другу страну, али основна путања по правилу остаје иста. Наравно, разлика у мишљењима о томе шта је амерички национални интерес у датом моменту увек има, чак се воде и велике дебате на ту тему – уосталом, и о догађајима у последњој деценији ЏЏ века у САД влада подељено мишљење. Многи су и тада били убеђени да америчка администрација доноси страшно лоше одлуке и успоставља штетне преседане, поготово када је у питању однос према Југославији, а нарочито према Србији. Међутим, и данас се сећам разговора вођеног у тим временима са чувеним дипломатом Хенријем Кисинyером. Упитао сам га како то да „велики мозгови” у Вашингтону не препознају да је то што раде погрешно. А он ми је само одговорио: тамо станују догматични идеолози...

Говорећи о данашњем односу Сједињених Држава према овим просторима, Мајкл Ђорђевић каже да у Вашингтону још увек влада уверење како је овде прича, што се тиче интереса САД – завршена с падом Милошевића.

– Током једне вечере упитао сам Томаса Кантримена, који је био важна фигура у односима САД и региона, да ли ће Америка коначно да схвати значај Србије. Његов одговор је био веома отворен: Наш посао је завршен на Балкану, ми тамо више немамо интереса, идемо на Средњи Исток. И убрзо ће се заиста показати да смо ван главне стазе америчке спољне политике, а потврда за то је чињеница да ставове Вашингтона према Балкану данас заступају другоразредне и трећеразредне дипломате, због чега је и тако велики утицај амбасадора САД у Београду, јер њима су дате одрешене руке, Стејт департмент много и не интересује шта се овде збива.

Говорећи о односу Београда према САД, саговорник „Дневника” упозорава да се дијаспора све више удаљава од Србије, јер јој матица није пружила руку.

– Отворено непријатељство према дијаспори, које је карактерисало Титово доба, претворило се у својеврсну одбојност. Илустрације ради, током деведесетих, још и пре Дејтона, давали смо савете, нудили решења, доносили из САД многе предлоге прихватљиве и Американцима... Али овде су реакције биле као да говорите глувима. Нажалост, ни касније мост који би ишао у оба правца није изграђен, те стога не треба да чуди што дијаспора данас није у контакту са матицом онако како би требало да буде. Од нас се очекује да лобирамо за Србију. Али ми морамо да знамо за шта да лобирамо, који су то српски геополитички, стратешки интереси, циљеви... Рецимо, идеја о ослањању наше спољне политике на „четири стуба” – Москву, Вашингтон, Брисел и Пекинг – по мени је фатаморгана. Треба се водити оном Дизраелијевом да „у политици и дипломатији не постоје љубави већ само интереси”. Тако и ми морамо да поступамо, поготово данас. Немам ја високо мишљење о Европској унији, али Србија нема неких великих алтернатива.

На крају, одговарајући на питање како види Србију у наредних десет година, Мајкл Ђорђевић је признао да је због свега што се у свету дешава врло забринут:

– Цео свет је у превирању, од Брегзита до Америке, коју су председнички избори поделили можда као никада до сада. У том узбурканом океану промена и глобалних проблема Србија је тек иверка. И зато мора да има орловску визију, храброст лава и мудрост лисице. То је Србији сада неопходно. А има ли, грађани то боље знају од мене...

Мирослав Стајић

Илузије деведесетих

Мајкл Ђорђевић је у недељи за нама био у Новом Саду поводом промоцији његове књиге „Деценија илузија: Америка, Србија и српска дијаспора 1990-2000” (Клио, 2016). „Дијаспора је на почетку рата инсистирала на томе да Београд као стартну позицију брани Лондонски уговор из 1915, велики мираз који је Србија унела у стварање Југославије. Као пословни људи покушавали смо да објаснимо да у уводним рундама преговора увек идете изнад својих максималних зацртаних циљева. Није за то било слуха. Уместо тога, сањарило се о очувању Југославије, па крњој Југославији... Све су то биле илузије, чији исход знамо. Нажалост, таквим и сличним пропуштеним приликама, закаснелим деловањима и погрешним одлукама обилује српска историја”...