Београд за договор и поред правног насиља Приштине

Симоном Мирели Микулеску, директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић.Он је представницу УН информисао, како је саопштено, о противправном нападу Приштине на комбинат „Трепча” и корацима које ће Србија предузети да би о томе обавестила светску организацију. Ђурић је детаљно појаснио закључке Владе Србије, и најавио да ће шеф српске дипломатије Ивица Дачић на редовној седници Савета безбедности о Косову и Метохији у новембру указати на радње које предузима Приштина, а које представљају флагрантно кршење Резолуције 1244.

Директор Форума за етничке односе Душан Јањић да цифра коју је својевремено изнела Привредна комора Србије о 220 милијарди долара нема никаво упориште у реалности.– Отворено кажем – не постоји тачна процена – категоричан је Јањић у изјави за „Дневник“. – Све време, од 2000. године, извођење праве рачунице је ометано, зато што су се на нерашчишћеној, неевидентираној имовини правила огромна приватна и групна богатства, да не кажем пљачка. Док је Марти Ахтисари водио преговоре, у његовом тиму је био Френк Визнер, чији је искључиви задатак био да се расправља о имовини, будућој економској и привредној сарадњи. Он је био најнезапосленији човек, пре свега због држања српске делегације.



Како предочава, постоје „неке приближне процене, које су, нажалост, рађене споља“.

– Процена коју су амерички извори радили 2004. године говорила је о директним и индиректним потраживањима у максималном износу од 25 милијарди долара – тврди наш саговорник, уз опаску да у тај обрачун не улазе рудна богатства, водотокови, шуме, ливаде, минерали јер то „по Бечкој формули о сукцесији припада ономе ко контролише територију“.



Каже и да све што је грађено из Савезног фонда за развој неразвијених припада територији на којој је инвестирано.

– Конкретно, „Трепча“ од је 1985. до 1990. године била главна изнвестиција Савезног фонда за развој неразвијених. У једном тренутку Слободан Милошевић је протумачио своје наследство Југославије тако да Србији припада све што је припадало Југославији. Он је законима Србије сву ту имовину  преписао на Србију. Међутим, 1999. године, када Савет безбедности УН дефинише улогу УНМИК-а, он не прихвата ту формулацију и дефинише улогу УНМИК-а као управљање имовином на територији привремене самоуправе Косова – подвлачи Јањић.



Предочава и да се имовина на коју би Србија могла рачунати, од 2004. до 2016. само могла умањити, „зато што тамо траје процес приватизације, вођен на основу Резолуције о УНМИК-у и преко косовске приватизационе агенције, формиране 2003. године, у којој је Србин увек био заменик директора“.

– Не знам ниједан случај да је Србија, или неко српско предузеће, утужила ту приватизацију. Али знам поуздано две ствари. Прво, да је по правилима приватизације део новца који је припадао радницима који се нису јавили морао да се одваја у фонд, као и део добити од приватизације. Тим фондом је управљала ЕУ, све до 2008, када је донета одлука о промени мандата УНМИК-а, па Еулекс заборавља имовину, није је се сетио ни СБ УН, а морам да кажем да је се нису сетили ни Борис Тадић, ни Мирко Цветковић, нико. Дакле, из тог фонда никоме није исплаћен ни динар. То је прво питање: где је тај новац, а можемо да га поставимо сами себи, ЕУ, ако буде добре воље и СБ УН – подвлачи Јањић.



Он упозорава на то да је у међувремену Косово успоставило контролу и преузело готово сва предузећа, искључујући неколико јавних – северни део „Трепче“, а то је свега 20 одсто капацитета, као „Телекомове“ и енергетске компаније на северу. Како истиче, у овом тренутку дугови „Северне Трепче“ достижу 400 милиона евра, од тога готово 350 милиона јавним предузећима и буyету Србије.



С. Станковић

 

Јањић: Пребијањем дугова до јасне имовине



По речима аналитичара Душана Јањића, сада је прави тренутак да „Србија уради оно што јој се одавно предлаже“.

– Србија има као реалан проблем то што, да бисте све рашчистили, морате да уђете у разговоре о сукцесији, која се, опет, ради с државом коју сте признали. Али постоји механизам који је понуђен кроз преговарачки оквир и УНМИК, да се то не назове сукцесијом, него међусобним потраживањима. Сличан модел је примењен између Словеније и Хрватске код НЕ „Кршко“.

То сам лично предлагао Војиславу Коштуници 2004. године – открива Јањић.Додаје да би евентуално Фонд за развој могао ићи на арбитражу као правно лице, али „то је натегнуто јер је државни“. С друге стране, истиче, могла би на арбитражу ићи предузећа која су оштећена, као и свако приватно лице.– Имамо много тога да урадимо. Цео тај посао би резултирао масовним пребијањем дугова. Мислим да је то прави пут, којим бисмо дошли до расправе о власништву и праву управљања над великим инфраструктурним објектима, зградама, државним предузећима – сматра Јањић.