Анђелковић: Не може се обуздати тежња за профитом

историји усавршили су се у иностранству. Према томе, никакав изолационизам вам неће помоћи, али не стварати услове за коришћење тог бенефита од одласка, итекако ће нас коштати. Ми богатима поклањамо највредније и најскупље што имамо. Дакле,моја порука младима јесте  сарађујте са светом, наука је општа и доноси прогрес, а нађите срећу, смисао у Србији. Човек се најбоље осећа тамо где је поникао, где је рођен, а то може бити и иностранство, порука је у интервјуу „Дневнику” генералног секретара САНУ, академика Марка Анђелковића. Наш саговорник ће се научним круговима и новосадској јавности обратити 27. априла, када ће у Платенеуму одржати предавање „Генетички полиморфизам и његов адаптивни значај”.

* Назив је стручан, али иза њега су значајна питања за живот на планети?

– Карактеристика живог света је првенствено разноврсност на разним нивоима. Сва та разноврсност коју ми олако видимо, у суштини иза себе крије у великом степену и генетичку разноврсност. Сада се поставља питање да ли та разноврсност има свој адаптивни значај, преведено – да ли она организмима омогућава опстанак и бољитак у датим условима средине или не. Говорићу о два, можда три примера, на којима се јасно шта значи то бити адаптивно позитиван или негативан у одређеном контексту. Јединка ће опстати, али да ли ће бити боља од неких других, које у себи имају неку генетичку разноврсност. То је све релативно, адаптивна вредност је релативна вредност. Исто то важи и код човека.

* Да ли и шта угрожава адаптивну вредност човека данас?

– Адаптивна вредност се реализује у одређеној средини – да ли смо за дату средину погодни или да ли је она нама погодна, што се огледа у мањој или већој адаптивној вредност. Ако живите у нездравој средини, како се то данас популарно зове, већи број јединки ће имати мање квалитетан живот, за разлику од ситуације у „здравој средини”. Човека могу да угрозе промене средине које се дешавају брже него што он томе може да се прилагоди кроз биолошке механизме еволуције.

* Здрава средина звучи као општи појам, а шта је то уствари?

– То све зависи од тога који генотипови су присутни у нашим популацијама. Човекова еволуција траје стотинак хиљада година, што је еволуционим мерилима кратко, и он се дуго развијао и размножавао у једној средини. После пар векова се драстично мења. Човек је увек имао способности, за разлику од животиња, да мења своју средину, према својим потребама. И животиња је промени, али не плански. На пример, дабар поглође дрвеће, па мора да се сели. То је непланско мењање средине, а човек настоји да остане, сазида кућу, и не било где, већ где има воду и све друге услове. У почетку нашег постанка, доста смо били слабашни, мало смо могли да „нападнемо” средину, да је нарушимо у великом обиму. Последњих стотинак година захваљујући технологији средину драстично „нападамо”, па она више својим одбрамбеним механизмима, боље речено репарирајући  не може да се опорави. Ми смо толико, дакле, агресивни у томе што радимо, желећи да себи угодимо, да бива и оно што не желимо. Аутом брзо стижемо, али њиме производимо угљен диоксид. Дакле, савремена технологија не може да нам обезбеди само позитивну страну развоја и мењање средине, већ увек собом носе и негативне. Зато је и уведена она флоскула „одржив развој“.

* Зашто флоскула?

– Ми знамо да можемо да имамо негативне ефекте. Е, сад, хајде да се договоримо да се обуздамо, да их мање производимо, само онолико колико нам је нужно. То би значило да чинимо само толико да будемо задовољни, а не богати, што значи да је то немогуће. Нико не може да спречи да профит не буде покретачка снага. А то значи да не можете да имате одржив развој, јер свако хоће добит, богатство одмах. Тежњу за профитом не можете обуздати.

* Сви се згрозе када чују да је планета угрожена, а колико је Србија здрава средина, колико је она угрожена?

– Србија је процентуално гледано у бољој ситуацији него неке високо развијене земље, а са друге стране, у лошијој је  што су негативни ефекти нарушавања средине драстичнији, зато што су због мањка новца мере наше заштите лошије. То увек говорим студентима, јер се поред популационе генетике која ми је најужа област, бавим и тим генетичким аспектима – загађењем и заштитом средине. Мора се знати да ће се живети у тако добрим условима колико сте богати. Не можете живети у идеалним, да тежите прогресу, а да немате пара за заштиту. Поједини државници у Африци су рекли: „Шта нас обуздавају, кад ми достигнемо ниво Америке, онда ћемо бринути о својој средини“, али питање је колико ће то људи платити својим животима.

* Популарна тема су ГМО организми и њихов утицај, посебно негативан на човека?

– То је зато што се човек по природи ствари боји непознатог, нечег новог, па страхује. Човек се боји и ванземаљаца, јер их замишља ко зна како, а уствари и не зна какви су. У овом тренутку немамо научно верификованих поузданих података да су ГМО производи штетни по здравље. Међутим, ГМО су нови производи и као такви би требало да буду подвргнути  адекватним тестирањима у погледу њихове биолошке, а пре свега здравствене нешкодљивости.

У сваком случају, ГМО није безопасан као феномен, јер вуче још неке аспекте, који у другом кораку могу за нас да имају нежељене последице. Први аспект је економија, што обични људи немају у виду. Велика повика на ГМО је у Европи због тога, јер можете да изгубите своју економску независност, ако то неопрезно радите. Хибрид могу да направе Американци, али можемо и ми са истим особинама, само користећи друге линије за његово стварање. У ГМО технологији морате да потрефите баш начин извршавања трансфера гена из једног у други организам, и тај изоловани ген и вектор којим сте га пребацили ви патентирате. А шанса да ћу ја пронаћи исто тако погодан вектор изузетно је мала. Но, без обзира на сву вашу памет, квалитет, способност, не можете да будете конкурентни на тржишту, јер су ти неки Американци већ на то ставили „шапу“. Дакле, морате од њих да купите семе, и сад и убудуће, јер вам не дозвољавају да скинете семе са тога што имате посејано па да засадите. Индијски фармери су купили ГМО семе за памук, скинули једну жетву, па узели семе и произвођач семена их је тужио. Фармери су изгубили спор и због банкрота силних породица велики број људи је извршио самоубиство.

Други проблем је екологија, јер се добија загађено земљиште од чега и вода постаје загађена. Пре неколико година сам направио симпозијум по том питању, за који је важило правило да нико од предавача не сме да заузме став, за или против ГМО, већ да износи чињенице које зна. Но, на отварање тог скупа нико из Министарства пољопривреде није дошао. Такође нисам ни за пароле „Србија без ГМО“, јер се велики број лекова и других корисних супстанци добија од ГМО организама, а они су неопходни и сигурно их због тога нећемо забрањивати.

* Академици су упозорили да се мора пронаћи мера, која ће уважавати национални и друштвени интерес?

– Морате да тачно дефинишете шта друштвено хоћете и можете. Некада се сматрало да ће генетичко инжењерство бити технологија која ће сиромашне земље обогатити. То се није догодило већ се претвара  у технологију доминације. Они који су имали пуно пара, уложили су и добили брзо резултат и због оних права на патент учинили истраживања и напредак технологије у малим и сиромашним земљама комплекснијим и скупим.

* Да ли је Мађарска довољно рекла када је 2015. запалила ГМО поља кукуруза?

– И ми имамо закон који нам практично даје могућност да исто радимо, али сваки пут када треба запалити, погађамо се с речима: „Хајде, још овај пут ћемо вам опростити“. Шверцери ГМО, модификоване соје у Србији, чине нам медвеђу услугу, јер полен са генетички модификоване соје одлази на „класичну“ соју и полако  је контаминира. У једном тренутку проценат контаминације ће бити такав да више нећете то семе моћи да продате као чисто. То значи да неће моћи на етикети да стоји натпис „нема примесе ГМО“, нећемо имати чисту соју. Друго, добићете семе за које ће вас једног дана тужити из иностранства, јер користите њихово. Изгубићете спор на суду, ни криви ни дужни, ако користите семе које је неко произвео. Комшија може да праши вашу чисту својом ГМО сојом, а ви ни не знате. Опасност од контаминације је оно нашта упозоравам.

Стога треба имати јасан циљ шта се и како хоће, а да ли се треба бојати или не, то нека остане на људима, то ће рећи струка. Закон би решавао те проблеме. Светска трговинска организација, чије чланство је услов за улазак у ЕУ, је рекла да не смемо да забранимо промет, али услови под којима ће се он одвијати ми можемо да прописујемо. То су две различите ствари. Зато не треба рећи: „У Србији не смеју да се продају ГМО производи“. Може, али мора да буде тестирано, обележено, дакле под условима које држава прописује. У Америци чак ни не мора да се производ обележи, јер њихове компаније су главне у производњи ГМО. Светска трговинска организација није рекла Европи на њихове прописе: „Бришите их“ , а у ЕУ је омогућено свакој држави чланици да регулише гајење, употребу и промет ГМО. То нама даје могућност да имамо свој приступ, а да не нарушавамо општи став ЕУ.

Владимир Ђуричић

Обмане и глад

– По мени је обмана што кажу да се без ГМО не може, јер ћемо тако да решимо глад у свету, а већ одавно глад у свету није последица мањка хране, него сиромаштва. Да је ЕУ све оне вишкове хране које годишње баци дистрибуирала тамо где нема, глади више не би било. Јесам за то да се више произведе, али не да би се још више бацило - констатује академик Анђелковић, редови професор Биолошког факултета у Београду, коме је генетика област његовог научног деловања, а најобимнији део научноистраживачке активности у оквиру генетике популација, еколошке генетике и еко -генотоксикологије.