Анђелковић: Мисија Београда у приближавању Додика и Иванића

институцијама државне заједнице с једне стране, а с друге покушајем организовања „наранyасте револуције” унутар РС, уз помоћ дела опозиције. У таквим околностима Београд је интервенисао на тај начин да је премијер Александар Вучић позвао на састанак српског члана Председништва БиХ Младена Иванића и председника РС Милорада Додика. Очито је својим ауторитетом допринео томе да дође и Додик, са којим би разговарао о моделу одбране Српске, али и  Иванић који је власт у БиХ, а на нивоу РС један од лидера опозиције. Иванић се као разуман човек одазвао позиву, изразио бојазни да ће РС бити угрожена и практично као резултат тих  одвојених преговора Вучића са Додиком и Иванићем дошло је договора о сусрету та да српска лидера. Јер, ако се њих двојица договоре око модалитета одбране РС, ако се успостви координација између српског члана Председништва БиХ и власти у РС, много чвршће ће бити њене позиције. У таквим околностима и онај део опозиције у Српској, који је сада врло некооперативан, на челу са СДС и Младеном Босићем, биће на неки начин матиран, објашњава у интервјуу „Дневнику” аналитичар Драгомир Анђелковић.

* Одмах након београдског састанка Иванић, који је у бањалучким протестима био на супротној страни, рекао је да подржава Додика и заједнички су се супротставили наметнутом попису?

– Република Српска је под појачаним притиском, како дела западне међународне заједнице, тако и Сарајева са циљем централизације БиХ. Први пут од почетка немирних 90-тих и онога што је изазвало рат дешава се да један конститутивни народ бива прегласаван. Значи, Бошњаци и Хрвати, противно дејтонском Уставу, почели су да негирају вољу српских представника и код интитуција државне заједнице намећу решења, овог пута са пописом, а сутра, ако ово прође, ко зна шта може да се деси. Значи, почела је поново она политика која је довела до рата. Она је прикривено и раније постојала, а сада се директно испољила.

Друга ствар је да неко покушава унутар саме РС да изазове међусрпски раздор, сукобе који би преарасли у демонастрације, неку врсту „обојено револуције”. Када би се Срби тако завадили до краја, онда више не би били у стању да бране РС, односно један део би чак можда подржао и мере против легитимне власти у Бањалуци, што би водило ка урушавању Српске. Сада, када је један велики део опозиције, који има свог представника и у Председништву БиХ, заједно са влашћу РС и Додиком у одбрани позиција српског народа, много ће се више постићи. Јер, не треба заборавити да се само слогом српске власти и опозиције у РС и Београда може се одбарнити Српска, која је изложена једној врсти мирнодопске агресије.

* Мислите ли да ће и Београд бити притиснут споља да промени политику подршке и пуне примене Дејтонског споразума?

– Београд је већ годинама изложен притисцима да одустане од чврсте подршке Дејтонском споразуму, односно да асистира уклањању Додика са власти у РС и централизацији БиХ. То је одбијено и чак по цену евроинтеграција Србија није спремна тако нешто да прихвати. Мислим да је Вучић био јасан у свом ставу - да ми поштујемо Дејтонски споразум и БиХ, али волимо РС, и свим  својим ресурсима ћемо стати иза легитимних права српског народа у РС и БиХ у целини.

* Поменули сте „наранyасту револуцију” у РС,  с којом се, кажу, регион суочава и у Македонији. Шта се заправо дешава?

– Јако добрио знамо ко организује „наранyасте револуције”. Када се прича о 5. октобру и свему што му је предходило, многи су се у Америци хвалили да су то организовали и томе асистирали. Многи се хвале и својом улогом у Украјини, пре тога у Киргизији, или Грузији. Ти исти центри моћи праве проблем и на Балкану, у Македонији, БиХ, јер им је циљ да потпуно ставе под контролу словенске православне земље, јер мисле да је народ русофилски настројен. Други проблем је што не воле јаке лидере и где су аутоматски крећу акције против њих, како би били макар ослабљени, ако не и уклоњени.

Оно што се данас ради Груевском и Додику, на неки начин указује ште се спремају да раде и Вучићу. Јер, оног момента када је Вучић 2014. добио скоро 50 посто гласова и када је то потврдио и на овим изборима, за многе на Западу постао је персона нон грата. За сада немају алтернативу и не иду на њега фронтално, али му измишљају разне афере и покушавају да га ослабе. Напросто, да би наметали своју вољу, јер њима су проблем јаки лидери. Када је неко у стању да сам победи на изборима и сам формира владу , онда је врло антипатичан разним амбасадорима, односно западним гувернерима који се само крију под амбасадорским одорама, и њиховим шефовима у матичним државама. Они су јако срећни када су наспрам њих у балканским земљама слабе политичке фигуре. И зато им је Вучић својом снагом трн у оку.

* Интересантно је да десничарске снаге, које јачају у Европи, истовремено разбијају монолитан приступ који влада око српских интереса у БиХ, односно РС, и на КиМ, почев од Аустрије, преко немачких до француских странака деснице?

– Та прича о десници на Западу је у великој мери манипулација. Када је трајао Хладни рат, онда су стално позивали на вредности деснице, на конзервативна достигнућа и сматрали су да је изванредно када негде побеђују ове странке. Са урушавањем ШСР-а, када је Запад почео да промовише анационалан, антисуверенистички концепт, ођедном оно што су хвалили, посталом је проблем и нешто негативно. Тај концепт урушавања суверенитета и пођармљивања Европе није могао да не изазове реакције, само је било питање времена када ће се поново појавити аутентичне националне снаге, које данас зову десницом. Могу то некад бити и леве снаге, али им је кључно да су суверенистичке. Те снаге су добре за своје земље, јер реафирмишу националне вредности, али су добре и за нас. Ти који поштују вредности Аустрије, Француске, Шпаније, поштоваће и вредности Србије, и свесни су да ако се Србији отима Косово, сутра ће бити угрожена и Каталонија и многе друге области, или национални интереси свих европских земаља. За нас процес јачања деснице, која није никаква радикална, како се лажно представља, заправо је јако добар.

* Ти нови ставови из Европе који подржавају теротијарлни суверенитет Србије над КиМ, али и опстанак РС, изгледа највише сметају Приштини?

– И Приштини и њиховим менторима. Не треба да заборавимо да су многи 90-тих изградили каријере на Балкану. То је клинтонистичко - сорошевски лоби, који је врло јак и у дипломатији и у неким другим структурама САД и неких западних земаља, да не говорим о невладином сектору и медијима. Ти људи, који су на антисрпској причи градили каријере, данас су јако незадовољни, јер она почиње да се руши. Наравно, не треба ни говорити о томе колико су незадовољни њихови пулени Приштина или Сарајево.

Владимир Ђуричић

Пут Србије ка ЕУ често води преко Москве

* Пошто је актуелно зелено светло Србији за отварање поглавља, колико је значајан тај европски пут Србије и осталих за стабилизацију прилика и у земљи и у региону?

– Што се тиче  европског пута Србије, он може бити значајан  под условом да се наша држава третира као и друге и да се од нас не траже непринципијелни уступци. Али, и сада ми треба да будемо хладне главе и да гледамо шта нам одговара. Што се тиче стабилност, на жалост, ЕУ је понекад потпуно у сенци САД, и када Америка жели нестабилност, она је и ствара  у региону да би, на пример, Немцима показали ко је газда на континенту. Неопходно је зато хладно поступати, водити избалансирану спољну политику, имати и политичке алтернативе. Не треба занемарити да је Србији одмах после Вучићеве посете Москви одмрзнут процес евроинтеграција, јер је послата порука да ако нас не желе у ЕУ, имамо партнере и можемо да се преоријентишемо на другу страну. Слично се десило када је својевремено Дмитри Медведев био у Београду, онда су нам скинули визе. Значи, пут Србије ка ЕУ често води преко Москве. Када неко покаже капацитет да сарађује са разним странама у међунароној заједници, онда га и много више цене, а поготово прагматичан Запад, који је навикао да не цени оног ко сам себе не цени.