За срећу је потребно мало

Наиме, збирка поезије настала је у три месеца, након што је Јелена добила тешку битку с анорексијом, болешћу која не прашта лакомисленост и тежњу девојака да гладовањем дођу до „идеалне фигуре” у настојању да се докажу себи и другима.

– Пре нешто више од две године, незадовољна самом собом, помислила сам да ћу, ако „довољно” смршам, решити све своје проблеме, који, заправо – а чега сам сада потпуно свесна – нису ни постојали – почиње причу Јелена. – Све сам мање јела, у почетку сам избацила неке основне намирнице, да бих дошла у фазу да дневно поједем само шаку интегралног зрневља с мало воде! Изгубила сам тако трећину телесне масе и са 170 цм висине достигла тежину од 46 килограма.



Уследио је пакао. Обилазила је здравствене установе, лекаре и психологе, али се крај није назирао.

– Испоставило се да су и поједине терапије које сам користила биле тотално погрешне. Мислим да ми је „кликнуло” када ми је један лекар рекао да, уколико тако наставим, нећу издржати дуже од три месеца. Само ја знам кроз шта сам све пролазила. Несанице, које су трајале и по 60 сати, малодушност, одсуство интересовања за било шта и било кога, раскид с момком, само су део онога што ме је тада снашло. Запоставила сам била и студије – каже та студенткиња треће године српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.



Помисао на то да, осим што ће наудити себи, а још више уверење да озбиљне емотивне ожиљке може заувек нанети двема рођеним сестрама, дванаестогодишњој Милици и годину млађој Младини, вратиле су је у стварност.– Седам месеци нисам се ни са ким дружила, никога нисам позвала, одустала сам и од идеје да окупим драге људе за рођендан у априлу. Први пут сам се одважила да током трајања фестивала „Егзит” једно вече, иако сам имала карте за све дане, проведем на Петроварадинској тврђави.

Јутро после, уживала сам у рађању новог дана, сумирајући утиске после дружења с дивним младим људима који нису скидали осмехе с лица. Тако се и родила идеја да све оно што се у мени купило искажем кроз поезију, а наслов „Волети оно што имаш“ довољно говори о томе колико је човеку потребно за срећу – каже Јелена Стајић.



Ова млада девојка је 1994. рођена у Вуковару, а с породицом се четири године касније преселила у Турију, где је завршила основну школу, док је средње образовање стекла у Гимназији у Србобрану.



С. Савић

Борба двају принципа



Збирка поезије „Волети оно што имаш“ („Бранково коло”, Сремски Карловци, 2016)  састоји се из три тематске целине, кроз које је Јелена Стајић исказала своје емоције. „Разноразне песме”, „Све чега нема” и „Рефлекси панике” на особен начин третирају „борбу интроверта и екстроверта, два принципа – затвореног и отвореног света, мистичне и конкретне димензије људског, женског и мушког, надгорњавање анђеоског и демонског, ероса и танатоса”, записао је рецензент Ненад Грујичић.