Ватрогасац - од борбе са ватреном стихијом до љубавних саветовања

поплаве, па чак и кад се појаве змије или слепи мишеви, припадници Новосадске ватрогасне бригаде увек су на месту дешавања, на „првој линији ватре“, често чак и буквално, улазећи тамо где нико други није смео. Захваљујући свом нимало рутинском и потпуно специфичном послу, наши суграђани ватрогасци могу казати да су упознали град на потпуно посебан начин, као и да су се сусрели и с неким од његових најтежих тренутака, а било је и смеха и суза. Сваки од њих могао би о својим доживљајима написати фељтоне, а преносимо само део онога што су нам казали ватрогасци с којима смо причали о томе кроз шта су прошли и шта су све доживели, као и како се опорављају након неке тешке интервенције и зашто често уместо о „колеги“, један о другом причају као о „другару“.

– Сећам се када је горео Раднички... – почиње причу ватрогасац Горан Мичић, који је у Новосадском ватрогасном дому од 1990. године. – Спасли смо једну девојку, али једна особа је страдала, нажалост. Успели смо да спасемо и једног момка који је висио на каблу. Колега је кренуо по њега па му је он казао „Еј, ти си се упалио“. У том тренутку ја га заливам водом, а гледам како овај виси, не знам одакле је колега дошао... У једном тренутку, двојица колега му кажу „Еј, скачи, хватамо те“. Није било друге могућности... Онај доле ватрогасац је морао да има довољно поверења у остале. И то кад спасеш неког, то ти је... велика ствар. Све то, и добро и лоше, обликује те, и као човека и као ватрогасца... Емоције тада мораш оставити са стране, размишљати брзо и донети одлуке, нема времена за већање...

Ватрогасна бригада у Новом Саду највише је била оптерећена за време бомбардовања 1999. године, сећа се командир Атила Варади. Осим редовних интервенција, на рафинерију се морало мотрити без престанка, пошто је, како каже, увек била под ударом.

– Од првог дана бомбардовања, ноћу смо ишли тамо... – каже Атила, ватрогасац с богатим искуством у најразличитијим врстама интервенција. – Били смо у вези с радио-аматерима. Кад бисмо кренули да гасимо, они би нам јављали ако долазе авиони да бисмо се склонили и сачували животе.

Радио-аматери одиграли су велику улогу за време бомбардовања, сагласни су наши саговорници. Ипак, првих дана, док се нису „уиграли“, ватрогасци су излазили на интервенције, не знајући шта их чека.

– Мостови су ноћу били затворени јер се очекивало да ће их тада рушити – каже Атила. – Дана кад су „тукли“ Жежељев мост морали смо да га пређемо, а био је блокиран. Ми у камиону, прекрстимо се и... пун гас и јуримо преко моста. Хоће нас погодити или неће... Сада се и насмејемо кад причамо о томе, али у том тренутку мислили смо да гинемо сигурно. 

Иако су били на удару, мостове су, кажу наши саговорници, у „року службе“ морали да прелазе. Дешавало им се и да им полицајци на уласку на мост пожеле срећу, али и да не знају да ли ће извући живу главу па је прелазак моста, кажу, изгледао као вечност. Ипак, такве тренутке, можда и најтеже у каријери, наши саговорници и њихове колеге често су „гурали“ кроз шалу, која је, како каже Атила Варади, механизам одбране од таквог стреса. Јер, ако би све кроз шта пролазе примали к срцу, не би остали на том послу „ни пет година, попуцали би“. А неки од најтежих задатка с којима се сусрећу и данас су, кажу, техничке интервенције, на пример, у саобраћајним незгодама.

По речима команданта командант Ватрогасне бригаде у Новом Саду Стојана Миловца, бригада је тим који делује заједно, а кад тешке ситуације прођу, о томе причају, а неки пут се и нашале. Битно је, каже он, да се то подели с групом.

– Ово и јесте тимски рад – додаје Горан Мићић. – Ако спасеш неког човека у пожару, ниси то само ти урадио. Зато морамо добро да се познајемо и да смо као једна велика породица. Има ситуација кад ти имаш лош дан, али зато твој колега зна за то и вуче онда твој део терета на својим леђима. Нема места сујети. Заједно све радимо.

Стојан Миловац истиче да су техничке интервенције веома тешке и старијим, искусним колегама, нарочито ноћу  – Није свеједно кад се у пола ноћи чује аларм и преко разгласа чујемо да идемо на такав задатак. У том тренутку, слике у глави су најразличитије јер, тамо се свашта виђа - додаје Миловац.

Његов колега, ватрогасац и сада диспечер Горан, каже да је у таквим ситуацијама највећи страх ватрогасца да се не сусретне с неким кога познаје, док командир Атила додаје да је такав случај и с пожарима. „Није ти свеједно“, искрени су.

– Једном приликом добили смо дојаву да на једној адреси у Футогу гори кућа, а колега поред мене понавља три пута: „То је моја кућа“, а није свестан шта се дешава. Срећом, није било ништа озбиљно, али, једноставно блокада настане у тренутку. Кад нисам код куће и ватрогасци пролазе ка Ветернику, увек ми је у глави да можда иду ка мојој кући – каже Горан.

По речима команданта Миловца, данас се често дешава да их забринути суграђани зову јер је неко остао сам у стану те се, каже, може десити и да, кад уђу унутра, нађу особу која је преминула пре недељу дана. Ипак, пошто су ватрогасци често адреса и за случајеве у којима нико друго није надлежан, дешава се да се сусрећу и с полукомичним ситуацијама у којима су наши суграђани главни актери, које их онда, кроз причу, дуго забављају. Љубавни проблеми су, каже Атила кроз смех, међу најчешћим таквим ситуацијама.

– Дође момак код девојке да је изненади, а она с другим у кревету па тај побегне кроз прозор и стоји ту, неће да се врати – сећа се Атила.

Ипак, посао ватрогасца је такав да су оне друге ситуације, опасне и емотивно „тешке“, много чешће, када се вози кроз црвено јер су животи у питању. Тада се наши саговорници и њихове колеге, односно „другари“, како их називају, ослањају једни на друге и остављају емоције по страни, чувајући их за неке мирније тренутке, када све прође, да „одраде“ своје.

Д. Ристић

Фото: Р. Хаџић

Захвалност уз рођенданску журку

Иако често „гурнути у страну“, новосадским ватрогасцима захвални су многи од наших суграђана, а неки им чак дугују и своје животе. Тако је једна породица, након што су их спасли из куће у пожару, одлучила да рођендан своје деце прославе у Ватрогасном дому, годину након интервенције, изражавајући тако захвалност према нашим хуманим комшијама – припадницима Новосадске ватрогасне бригаде.