Ватрогасац део своје душе пустио у етар

воли да пише песме, инспирисан стваралаштвом Мике Антића, Душка Трифуновића и Ђорђа Балашевића, а подстакнут емоцијама које носи у себи. Када је у априлу ове године на сајту „Јутјуб“ објавио прву снимљену песму „Плес на киши“, свој кантауторски рад тај новосадски ватрогасац обзнанио је целом свету. То му је, каже, након првобитног страха од реакције других, дало крила те је сада у процесу снимања албума од десетак песама.

– Сањао сам да једног дана снимим своју песму и требало ми је да видим ли је то један од оних снова који се никад неће остварити – почиње Горан Мићић своју причу. – Када сам свом пријатељу Ференцу Ковачу свирао први пут, рекао је „Горане, такве песме више не постоје, штета би било да се то не уради“. Његово мишљење било је окидач у мени да будем потпуно сигуран у то да од тога може нешто да се направи. Имао сам потребу да део своје душе једноставно пустим напоље. Хтео сам да на сопственом примеру потврдим ону „Никад није касно“.

По његовим речима, цео процес сварања песме био је чудесан, а тамо где и није знао да постоје, врата су се отварала. Неко је, каже, извиривао и очекивао. Своју музику Горан Мићић је раније изводио само пред блиским пријатељима, а сада се, како каже, дешава и да га зову на поетске вечери, када је и први пут почео да је пева пред непознатим људима. Песме које ствара наш саговорник су аутобиографске, славе љубав и пуне су осећања. По сопственим речима, кренуо је у стваралачке воде с десет година, а прву песму, коју је сачувао до данас, написао је на прагу пунолетства. Иако је дуго прошло док није почео да снима, каже да је био потпуно миран јер је знао да ће се и то десити. Пошто су га у том процесу људи пријатно изненадили ентузијазмом и несебичном помоћи, сада се нада да ће се можда појавити и неко коме ће се његова прича свидети па му уступити и прави студио.

– Можда су моје песме мало старомодне, али радује ме млађа генерација која се полако враћа песмама на којима сам и ја одрастао, као да се враћају емоцијама у овим суровим временима. Једино емоција може да нас сачува, и то је оно с чиме лежем и с чиме се будим – поносан је он.

Тај новосадски кантаутор и, како каже, заљубљеник у живот, људе, блискост, своје клинце, родитеље, сестре, браћу, пријатеље, признаје да га је занимање ватрогасца у великој мери обликовало и учинило човеком какав је данас. У бригаду је дошао сасвим случајно, на предлог пријатеља, када му је било 23 године. Посао којим се бави један је од најспецифичнијих, а хуманост је, по Горановим речима, кључни предуслов. Осим тога, ватрогасце обликује и храброст. Нема човека који се не боји, те и ватрогасци, прича Горан, имају своје страхове, али су научени да се носе с њима. У тренутку интервенције, искрен је он, ватрогасац не размишља много шта се могло догодити, али после, каже, „треба ти два дана да дођеш себи“. Уз откривање те појединости, наш саговорник додаје да је управо музика за њега онај вентил који је потребан сваком његовом колеги.

– Музика је ново пуњење тамо где се емотивно испразниш, доживиш неки слом. Сви ватрогасци су се нагледали људских трагедија за десет живота и све те лоше тренутке не можеш да забравиш, у теби су, али је важно да се поново напуниш. Последњу своју завршену песму урадио сам тако што сам дошао из ноћне смене и написао стихове на парчету лесонита који је био испред мене. У таквим тренуцима музика сама излази. Онда у једном тренутку, после десет минута, приметиш да плачеш на сопствену песму. То је она емоција која је провалила – искрен је тај самоуки музичар. 

Д. Ристић