ВАРОШКИ СПОМЕНАР: Ужина
На путу до посла такорећи свакодневно пролазим Улицом Новосадског сајма. Основна школа „Петефи Шандор” и ђаци који журе да купе ужину у време великог одмора редовно
ме подсете на моје ђачко доба и осам незаборавних година проведених у истој тој, заправо, сада за једно крило већој, образовној установи.
Када смо били млађи, већина ученика ишла је организовано на ужину. Стрпљиво смо по одељењима чекали у реду за трпезарију, уз омиљено „пропуштање” једни других, што нам је била посебна забава. У то време могли смо притисак да дигнемо једино дежурној учитељици или мајстору-домару Пишти, док је спремачица (данас их ђаци зову „теткица”) Вилма толерисала дечје лудорије.
Како смо се приближавали осмом разреду – а реч је о крају седамдесетих година прошлог века – тако смо на великом одмору хитали у нама омиљени млечни ресторан прекопута школе. И мала самопослуга била је често посећивана, али понуда коју је нудио поменути „ресторан” више нас је привлачила.
О гарнираним сендвичима већ је било речи, али апсолутни хит тог времена за седмаке и осмаке била је посластица која се састојала од четврт ’леба и 200 грама руске салате! Наиме, тада је руска салата допремана на овалним тацнама у облику торте, а продавана је на мерење. Ужитак којим смо дубили средину хлеба и потом унутрашњост корица четвртине векне пунили руском салатом, тешко је описати.
Тај укусни залогај обично је био заливен „коктом”, пићем нашег детињства и редовне асоцијације на дане проведене у основној школи.
С. Савић