Варошки споменар: Сапунџије

додатно отежава и (пре)велики избор хемијских препарата, детрџената, омекшивача… Ту је и мука како одабрати сапун за руке, лице, рубље… Последњих година све је више поборника употребе природних препарата и козметике. И баш у том сегменту многе жене нашле су шансу те су почеле да се баве израдом сапуна, кремица, масти, купки… А да се не ради о новом бизнису сведоче и бројне информације из прошлости. 

Сапунџија, занатлија који од масноћа праве сапун за прање рубља и умивање лица и тела, било је још од првих година Петроварадинског Шанца. Њиховим удруживањем настало је 1871. Прво новосадско сапунџијско друштво (задруга), да би из те мануфактуре 1904. израсла фабрика сапуна – данашњи „Албус”. Сачуван је податак да је 1892. године Задруга произвела 350.000 килограма сапуна за прање и 25.000 килограма свећа. Заштитни знак Првог новосадског сапунџијског друштва био је паун, који је красио и рекламе.

Пре него што су се појавиле прве занатлије, било је распрострањено кућевно кување сапуна, које су у неким домаћинствима задржало све до првих деценија ХХ века. По попису становништва Шанца од 1720. године, постојала су двојица сапунџија, тридесетих година их је било четворица, а 1772. седморица. Сапун се кувао од лоја и других животињских масноћа, соли и масне соде, која се добијала од соде (натријум-карбоната) и креча (уместо соде могао је послужити и пепео). Сапунџије су за кување имале велике посуде од неколико стотина литара. У њима се најпре топио лој, који се потом кувао с масном содом, а као огрев користило се дрво. Со је служила за издвајање основне сапунске масе, која се испирала водом и сипала у дрвене калупе, где се недељама хладила. Сапунџије су од истог материјала правиле и свеће.

Да би заштитиле своје интересе, новосадске сапунџије су 1749. године од Магистрата затражиле цеховску привилегију. Одобрена су им само правила, којима су привремено регулисале свој положај, права и дужности. Државни фиск (пореска власт) није им одобрио привилегију. Тек када су се удружили месари и сапунџије, 1764. дата је дозвола за заједнички цех (еснаф) и он је постојао до 1872. Сапунџије су преко цеха тражиле да се забрани рад онима који су сапун продавали по нижим ценама, као и да се онемогући трговцима да нуде сапун донет са стране.

Тај захтев можда би и сада био оправдан, како би производи из малих занатаских радњи били конкурентни с онима који се нуде на рафовима мегамаркета, продавница, па чак и оних који се нуде на пијацама.

А. Брзак