Варошки споменар: Дозивање родитеља

Чика Жике одавно нема... али их се радо присетимо, евоцирајући успомене на разноразне анегдоте из нашег детињства.

Читајући један од „Варошких споменара”, не тако давно, Кнора, син покојног чика Миће, подсетио ме је на омиљено дозивање наших родитеља. Наиме, играјући се испред или иза наше петоспратнице, у зависности од врсте игре за коју бисмо се тог дана определили, ваљало ју је оплеменити неким реквизитом, или у паузама предахнути уз неко окрепљење у виду сендвича, сока или макар чаше воде. И ко би се онда, још онако задихан, пентрао степеницама на тамо неки четврти-пети спрат?!

Наравно, уследило би дозивање под прозорима свих осталих станара: „Мама (тата), баци ми....” Најчешће смо „наручивали” ’леба и нечега, шта је већ ко имао у фрижидеру, а посебно је занимљиво било тражење воде. Ту су предњачили мој ћале и бака Пава, који би на концу или канапу спуштали чашу или бокалче с водом, што је било право умеће и атракција, како за пролазнике, тако и за станаре који су извиривали са својих тераса и прозора да виде необични транспорт.

Али, две посебне наруџбине остале су нам свима у сећању. Кнора је од тата Миће тражио да му са четвртог спрата „баци лубеницу”, а Боба, из суседног улаза, очекивао је од чика Бошка, који је нешто касније, крајем седамдесетих настрадао у саобраћајној несрећи, да му с петог спрата баци бицикл!?

Тешко је било објаснити због чега то није баш тако једноставно, како се тада, нама клинцима, чинило да јесте.

С. Савић