Уживајте у младости јер брзо прође

празник је за очи на Сателиту, који не може баш да се похвали лепотом због смећа, непријатних мириса, раскопаног и лоше уређеног јавног простора.

Иако сви мислимо да је дивно живети толико дуго, Илона има сасвим другачији став. Рођена је 1914. године, преживела је два светска рата, у Другом изгубила мужа, рат деведесетих на просторима некадашње Југославије и бомбардовање 1999, цео живот има проблема с боловима у телу јер пати од реуме па се сваки дан пита – докле ће више тако?

– Слабо спавам откако је бомба пала близу, током бомбардовања. Много патим, све ме боли па често плачем – прича нам Илона, мада не превише тужна.

Очи јој се зацакле кад је ухвати напад кашља или кад крене нешто да прича па наједном заборави шта је хтела да каже, те промрмља „сад је било у мозак”.

Илона има сина и ћерку, двоје унучади, четворо праунучади, а чукунунуче је на путу. Будући да све слабије чује, са својом породицом не може да разговара телефоном. Живи са сином Ђерђом (79), који нас је дочекао, а на коментар како им је прелепо цвеће, одговорио је да „то све мама сређује, немам ја ништа с тим”. За лепо уређену башту добила је двапут диплому иако је не одржава због тога, већ због себе.

– Тешко ми је, али радим. И само молим Бога да, штагод да радим, могу сама да устанем. Колико год да је тешко, волим да радим све сама – каже наша саговорница, која и даље кува, али уз Ђерђову помоћ. – Некад сам често правила много колача. Није прошло недељу дана, а да нисам нешто умесила. Бавила сам се ручним радом, везла сам и радила гоблен, а сад слабије видим па не могу ни да читам много, само гледам телевизију.

Илона је рођена у Бачкој Тополи, а с 19 година дошла је у Нови Сад, тражећи посао. Неко време радила је као домаћица, па код једног приватника, учила је да шије, али јој је лекар рекао да се не бави тиме због проблема с кичмом. Сама је одгојила двоје деце, а најлепше што памти у протекле непуне 102 године јесте порођај њене ћерке. Упркос тешком животу, дочекала је да поживи више од једног века, а која је тајна тој дуговечности, ни сама не зна.

– Када сам имала 94 године, лекари су ми рекли да ћу живети још недељу дана. Никад нисам мислила да ћу живети дуже од 40 година. То је, можда, зато јер сам, откако сам у пензији, сваки дан ишла у центар у цркву. Сада ми, хвала богу, ништа није потребно. Волела бих само да нисам имала болове кад сам била млада – каже Илона, којој је сада највећи проблем да нађе жену која ће јој макар два пута месечно опеглати и средити кућу јер сама више не може.

Иако није школована, сматра да је образовање најважније јер нам стечено знање нико не може одузети. Осим сина Ђерђа, Илони прави друштво и мачка Цими. Нашла ју је пре неколико година испред капије док је Цимика била маче, и од тада су нераздвојне пријатељице. Илона у шали уме да каже да Цими живи боље него она, као принцеза.

– Јако волим животиње. Раније сам имала немачког овчара. Толико је био паметан и помагао ми је. Једном ми је донео лопату кад сам сређивала башту – присећа се Илона.

Иако се сваког трена бори с боловима и пита „како може толико да боли”, најстарија Новосађанка има нешто што је непроцењиво – сећање дуго више од стотину година. Каже да је диван осећај када листа албум и види све слике на зиду, али је и подсећају на младост коју је имала и која јој веома недостаје. Након свог тог искуства, Илона саветује да чувамо здравље јер је оно најбитније, као и да уживамо у младости јер брзо прође.

Л. Радловачки