Таксисте муче нервоза и танки новчаници

оних наших суграђана који раде празницима па су тако многи од њих радно ушли и у нову годину, са свим специфичностима које такав посао носи.

– У прошлој години није било непријатности, али су људи прилично нервозни – почиње причу наш саговорник, председник Такси удружења „Војвођани” Александар Мандић, иза кога стоји петнаестогодишње искуство таксирања. – Међутим, чули смо да су се неки таксисти између себе расправљали на улици, па је 30. децембра после подне било чак три туче. Гужва, хаос, нервоза, све се накупило. Ипак, у последње време није било већих ексцеса.

Нервоза и беспарица су, каже Александар, главни проблеми који муче наше људе, што се онда одражава и на посао такси возача. Његов колега, који је хтео да остане анониман, при том додаје да би, по његовом мишљењу, већина таксиста у последњих десет година одмах променила занимање ако би могла.

– Велики су расходи, а мали приходи – објашњава он.

Највећа мука наших саговорника и њихових колега, кажу, јесте слаба зарада. Људи, кажу, немају пара за такси, а и цена вожње је незадовољавајућа.

– Многи не схватају да је цена вожње иста као и пре гоово десет година, када је кутија „марлбороа” била 58 динара – каже Александар Мандић. – Прошлу радну годну бих оценио само једном речју: катастрофа.

Ипак, односи међу колегама таксистима су углавном у најбољем реду, али се ипак нађе понеки проблем.

– Конкуренција се сада, када је ценовник регулисао Град, огледа тек у томе ко има бољи ауто, на пример. Много нас је, а што нас је више, то је више различитих карактера. Раније смо се сви знали, али данас има таксиста који уопште нису способни да возе такси, односно немају положен такси испит. Неки дан смо имали ситуацију да је један од таквих таксиста питао нашег колегу где је Петроварадин – прича Александар Мандић.

Једна од предности бављења таксирањем је, слажу се наши саговорници, флексибилност радног времена и то што, углавном, сами могу да одреде колико ће сати дневно радити. Ипак, каже Александар, да би рад био иоле исплатив, то захтева смену од бар 12 сати, што је, каже он, прилично напорно издржати.

– Било је колега који су добијали инфаркт у колима, један је умро на стајалишту, а сећамо се колеге који је отишао на паузи на кафу и тако преминуо – каже Александар. 

Кажу, некада се могло зарадити од таксирања па су и они са сигурним државним пословима постајали таксисти јер им се више свиђало. Данас, објашњава Александар, људи из другачијих побуда крећу у тај посао, као што је њихов колега који је тек неколико месеци таксиста, а у касним четрдесетим је добио отказ и морао је да крене то да ради јер му није било друге.

Помак се види, каже Мандић, само у односу суграђана и таксиста, који је без већих проблема. По његовим речима, од пре неколико година, када је цену вожње почео да регулише Град, све је мање случајева да на крају пута странка неће да плати јер већ познају ценовник. Ипак, објашњава, предострожности ради, он сваком путнику нагласи када важи трећа тарифа, чисто да не би дошао у проблем на крају пута.

Д. Ристић

Проблематична трећа тарифа

Како каже таксиста Александар Мандић, поједини медији су објављивали да је за Нову годину цена вожње била дупла, иако је, у ствари, важила трећа тарифа, која је 40 одсто већа од уобичајене.

– Законски је регулисано да смо дужни да на све државне и верске празнике које Србија обележава, возимо по трећој тарифи, која је иста као и ванградска, што значи да је тада километар скупљи четрдесетак динара, а старт и чекање су исти као по уобичајеној тарифи – каже Александар. - За Српску нову годину важиће редовна цена вожње.

Модни саветници

– Било је случајева када су ми се девојке пресвлачиле у колима – с осмехом се сећа Александар. – Крену од куће у излазак обучене у једно, али се онда у таксију пресвуку па до клуба стигну у другој, изазовнијој одећи.

Како каже, његове колеге и он већ су навикли на такве појаве, а улогу модног саветника потом без проблема прихватају.