Сви смо исти и једнаки, кад нас љубав спаја

У знак добродошлице, по уласку у краетивно-радну Кућу 3, малишани су нас окитили тек направљеним наруквицама и обрадовали срдачним загрљајима – најискренијим дечјим гестовима који нам од почетка казују да смо се нашли у јединственој породици, оази сигурности и нежности која постоји већ 41 годину.

– Недостају им љубав и пажња и највише се трудимо да им то пружимо – рекла нам је васпитачица-волонтерка Рената Михаљ која нас је дочекала и угостила.

У Дечјем селу тренутно је смештено више од 80 деце, а по становима још двадесетак. До сада је под крововима десет стамбених кућа спавало више од 1.500 штићеника, а по статистици, у Селу је све мање деце. Нарочито их је мало било током наше посете јер је почео летњи распуст те су неки отишли на привремени боравак у својим породицама, а неки су на спортском игралишту, где играју кошарку и одбојку.

– Од 10. јула двадесетак деце од пет до 15 година иде у Италију, у СОС камп који окупља децу из Дечјих села целог света. Остају тамо до три недеље. Иначе, тамо имају обебеђено све, као и овде – објашњава нам Рената.

А шта им је иначе све обезбеђено у Дечјем селу ? Осим креативних радионица на којима праве накит или раде декупаж, слободно време испуњено им је и разнм искуственим радионицама на којима уче да праве медењаке који су симбол и чувари њихових осмеха. Такође, воде их у градски превоз и разне јавне установе да би научили да се сналазе у њима, али вежбају и такозвано мењање улога, када уче како да се понашају у различитим ситуацијама. Будући да је почело топло летње време, деца често одлазе на Штранд и базен, а ове прошле недеље по групама ишли су у „Петроленд”.

Осим наведеног, васпитачи им свакодневно помажу и пружају подршку у учењу и изради домаћих задатака, а уче их и која су њихова права. А где су права, ту су и обавезе. Наиме, реч је о систему бодовања који подразумева оцењивање (не)испуњених обавеза које имају. На пример, да ли су устали на време, да ли су опрали зубе, очистили оно што су имали за задатак и слично. Систем се састоји из четири нивоа и свако дете које испуни одређени број бодова, прелази на следећи ниво. Крајња награда буде дозвола да преспавају код другара, добију компјутер у својој соби, оду на летовање... Рената нас уверава да је такав принцип добар јер на тај начин деца стичу радне навике и животну рутину.

– Све што ми кажу, ја то урадим – каже нам мирни и најпослушнији штићеник Мирослав Цвејић (12) док се по столу игра аутићима са својим другаром. – Тренутна обавеза ми је усисавање боравка, али сам односио и црне кесе за смеће. Важно је да то радимо да би све било уредно, а и да бисмо се навикли.

Леонтина Марковић (8), звана Тина, веома активна и радознала девојчица, непрестано је довикивала да жели да прича с нама, а онда... Шта воли да ради? Ништа! Шта јој је најинтересантније? Ништа! Како се праве медењаци? Никако! Који спорт воли? Ниједан! Али, успели смо да дознамо да највише воли да врти хулахоп и игра школице, а кад одрасте, жели да буде куварица или фризерка.

Деца иду у вртић или основну школу у Сремској Каменици, а средњошколци путују у Нови Сад. Старији штићеници који још увек спадају под заштиту и, на неки начин контролу Дечјег села, тренутно су у становима и студирају или раде. Наравно, то важи само за оне за које васпитачи процене да су спремни на самосталност и одлазак у Нови Сад. Да би постигли задовољавајући ниво самопоуздања и самопоштовања, на томе, кроз разговоре, највише раде сваког дана.

Таман кад смо одлучили да се вратимо у редакцију, Тина је ипак одлучила да нам открије да највише воли да прави медењаке у облику срца и смешка, као и тајни рецепт који садржи: брашно, јаја, какао, цимет, мед, шећер и све остало што иначе иде у медењаке. И опет, за поздрав, уследили су загрљаји, нове наруквице, музика с клавира, осмеси и махање. Једино смо тако сви исти и сви једнаки.

Л. Радловачки