Свака слика носи посебну поруку

под менторством радне инструкторке креативне секције Иване Вукајловић Симић, а међу њима својим талентом и спретношћу истакао се и млади Марко Красула. Његови цртежи и слике, осим у школској галерији која се налази у објекту школе на Новом насељу, моћи ће да се виде и на Марковој изложби, која је планирана за децембар.

– За време које смо провели у галерији, постигли смо напредак од солидних до изузетно квалитетних уметичких израза, који кроз цртеж или слику задовољавају високе естетске и ликовне критеријуме – каже Ивана Вукајловић Симић, која с Марком ради годину дана. – До сада, иза нас је педесетак успешних радова и, као логичан след догађаја, планирамо да до краја године направимо изложбу, о чему ћемо суграђане благовремено обавестити.

У раду с Марком наша саговорница користи различите технике, а највише акрил и суви пастел, док су теме које обрађују разноврсне, од мртве природе до портрета и библијских ликова и сцена. Како сам Марко каже, међу омиљенима су му женски портрети, а у савладавању различитих техника и метода рада, осим Иване, помогло му је и самостално истраживање путем интернета. Важан аспект његовог рада је, како каже, то што нема рокова – он и остали полазници су слободни да праве паузе у стварању и да се томе врате кад пожеле, те му и сам рад у галерији представља вид опуштања.

– Сликање и цртање ми веома значи јер је то начин  на који могу да се изразим – објашњава Марко. – Људи виде то што радиш, а некако се и сам лепо осећаш. Не треба сада много очекивати и дизати се у небеса, све је опуштено, немамо рок и нико нас не јури, завршимо када ми то желимо. Задовљан сам што радимо с професорком Иваном и што је својим знањем и стручношћу помогла да то лепше изгледа и слика настане онаква каква би заиста требало да буде.

Уметност надахњује Марка, а осим ликовних афинитета, и музички је надарен те је члан инклузивног хора „Исон”, који у истој школи води Миша Близанац, а пише и поезију, инспирисан стваралаштвом великана као што су Мика Антић и Бранко Радичевић. Некад воли и да споји те своје страсти па запева док слика. Ипак, како сам каже, најважније за једног уметника је да задржи оно нешто детиње јер, с тим у себи, „свака слика носи посебну поруку и на неки начин се описује живот уметника”. Радује се својој првој изложби, уз подсећање на то да ипак треба бити скроман. Најважније од свега је, каже, што ће посетиоци моћи сами да закључе шта им се допада на сликама, али и што на неки начин могу упознати уметника кроз тај, изложени део његовог рада. То ће, сигуран је, бити додатни подстрек за даљи рад, те је позвао све да посете изложбу, када буде организована. Продају слика, у духу скромности којој тежи, Марко још не очекује, али може да замисли свој рад једног дана окачен на зиду у нечијем дому.

– Осим што би мени било драго, мислим да би бар на пет минута или мање, ако ништа, том човеку, жени, или неком детету, улепшало дан. Мислим да је најважнији осмех. Битно је да су на неки начин сви срећни и да могу да погледају кад буду желели – сигуран је млади уметник.

Галерија школе „Др Милан Петровић”, у којој је Марко, у сарадњи с Иваном Вукајловић Симић и започео свој пут који га сада води ка изложби, располаже великим просторним капацитетом и добрим условима за рад те се користи и као атеље и као изложбени простор.

– Директорка Школе и њени сарадници имају слуха за све што доноси бољитак нашим корисницима па је овај ексклузивни простор опремљен тако да се у њему уједно одвијају и ваннаставне активности и секције – каже Ивана Вукајловић Симић. – Ученици радо свраћају у салон, атмосфера је весела и позитивна и то свима прија. Корисници су растерећени, а уз то имају могућност да нешто лепо и корисно раде. 

Наша саговорница каже да се, у зависности од склоности ученика, свима изађе у сусрет и омогући им да раде оно за шта су у том тренутку расположени, а при том пробуди креативни потенцијал појединца и групе.

– Фасцинира ме колико је креативног у сваком од њих. Негде је то сасвим очигледно, а понекад се мора откривати сасвим полако. Најпоноснија сам кад успем, а и они су – искрена је Ивана.

Д. Ристић