Стена подиже адреналин

своје „алпинистичке“ способности на стени високој готово 12 метара. Ипак, како смо сазнали, чланови тог клуба не баве се алпинизмом већ искључиво спортским пењањем. Овде суграђани могу да испробају стазе различите тежине, које су означене хватиштима другачијих облика у разноврсним бојама ради лакшег спознавања приликом пењања.

Од размака између два хвата, њихових облика и распореда зависи и тежина саме стазе, а, како нам је објаснио тренер и члан клуба Ненад Матић, ако су оне послагане на ближем растојању онда је стаза одређена као лагана, а може бити и средње лагана, средње тешка или веома тешка.

– За некога ко се уопште не бави спортом веома је тешко да савлада стену, а за неког ко се рекреативно бави неким спортом није толико, али, генерално, пењање може да вам буде лагано, а може да буде и толико тешко да не можете да се попнете до врха стене – почиње причу Матић, напомињући да се тренинзи за такмичаре и озбиљније рекреативце формирају спрам тога шта човек жели. – Ја свакоме посаветујем да проба да се попне, а ако му се пењање допадне, онда границе више не постоје.

Док привезује за ужад чланове који су дошли да тренирају, појашњава нам да тај спорт може бити опасан једино уколико се не придржавате његових правила.

– Морају се најпре знати основе коришћења опреме за осигуравање, справе за осигуравање ужета и везивање чворова, везивање појасева, начини осигуравања, копчања и пењања – истиче тренер клуба „Адреналин”, додајући да је и опрема у којој се тренира важна. – Постоји посебна обућа за пењање, у којој је много лакше пењати се јер се не савија, не криви и наменски је прављена за то, али саветујемо свима да дођу у опреми која њима одговара за тренинг.

Да пењање оправдава авантуристички назив клуба уверава нас Горан Шашић, који у „Адреналин” већ годину дана долази рекреативно, неколико пута у току недеље, јер га, како каже, тај спорт смирује.

– У почетку сам имао страх од висине, мада то и даље поприлично зна да допринесе осећају, касније сам се ослободио и ево, сада сам редован овде, али и даље осећам адреналин, посебно кад „паднем“ са стене и останем да висим на ужету јер нисам сто посто сигуран – закључује Шашић, уз речи да се сав напор заборави када се стигне до врха стене.

С њим се слаже и Бојан Микшин, који нам је рекао да у клубу тренира четири до пет пута недељно, а да се пењањем бави већ четири године.

– Главна мотивација ми је што овде имам нешто што не могу да савладам и проблем који не могу да решим, па тренирам, покушавам и радим све да савладам тај део, а наравно, увек ме чека нешто ново и теже – објашњава Микшин, додајући да спорт јесте напоран, али и доста изазован јер се активирају сви мишићи.

Старосна граница за бављење тим спортом не постоји, већ то зависи искључиво од воље учесника, а како смо сазнали, најмлађа чланица клуба је четворогодишња Ана, а најстарији има око 50 година.

– У савезу смо имали и човека из Врњачке Бање од 82 године, а био је редован такмичар, и то екстремно виталан – наводи Матић.

Клуб осим пењања организује и планинарску секцију, која постоји од 1998. године, захваљујући којој Новосађани могу да учествују у различитим турама шетњи. Такође, чланови Пењачког клуба „Адреналин“ често организују дружења и забаве, а како кажу, најинтересантније буде размена искустава с такмичарима из других градова или иностранства.

Текст и фото: В. Бијелић

Једнак број жена и мушкараца

Да у Пењачком клубу „Адреналин” има једнак број жена и мушкараца прича нам Маја Милићевић, која каже да долази због друштва и времена које с њима ту квалитетно проведе.

– Узбудљиво је када покушаваш да се попнеш, а адреналин те удари па женама, као ни мушкарцима, није толико напорно колико делује посматрачима, мада то све зависи од тежине стазе и морам признати да ми брзо прође време – каже Маја.