Пунолетство професорке Марине

га је пензионисана професорка српског језика и књижевности Марина Татић. Она је рођена у време окупације, 29. фебруара преступне 1944, у војвођанској престоници, у Дунавској улици, као друго дете градског архитекте Милутина Татића и професорке књижевности Иванке Татић, рођене Божин.

Сходно времену кад је свет угледала, уписана је као Марина – Маријана Татицз. По стриктном датуму рођења, од  је пунолетна.

– Сада могу да полажем возачки испит, да гледам филмове предвиђене за оне који имају 18 година и да гласам, мада још нисам одлучила за кога ћу – у шали каже госпођа Марина.  По обичају, слављенику се отпева рођенданска песма, а за то се побринуо Маринин старији брат, пензионисани архитекта Јован М. Татић. Песма је била „Многаја љета”, иста она каквом се некада рођендан честитао.

Марина Татић је дипломирала 1969. а у децембру исте године обрела се у нашој кући, „Дневнику”, јер је примљена на конкурсу који је од 80 кандидата изабрао четири најбоља. Ипак, стицајем околности, живот ју је одвео на другу страну.

– Примљена сам у децембру, а већ у фебруару наредне године, моја мајка, професорка књижевности, отишла је у пензију. Желела сам да будем професор, примљена сам на њено место и цео век сам радила у просвети – каже госпођа Татић, која је почела просветарску каријеру у Средњој економској школи (сада носи име „Светозар Милетић”), а шест година је предавала у Првој елитној економској школи у Србобрану. 

Увек за прави рођендан, који пада сваке четврте године, частила је ђаке. У одељењу којем је била разредни старешина била је то већа част, а у осталим одељењима где је предавала мања, уз бомбоне и чоколадице. Ипак, једна ставр је и дан-данас чуди.

– Никада за 40 година, колико сам радила, нисам имала ђака који је рођен 29. фебруара – каже професорка Марина, чије су славље  увеличали рођаци и пријатељи. 

Д. Кнежић