Правна заврзлама пут ка бесправној градњи

заштите просторно-културно-историјске целине „Градско језгро Сремских Карловаца”, непокретног културног добра од изузетног значаја, догодило се. Од ступања на снагу те одлуке 20. фебруара, сви објекти на побројаним парцелама у оквиру те границе, као и у заштићеној околини, су, када је реч о новој градњи, доградњи и надградњи, у надлежности Покрајинског секретаријата за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине, што практично значи да њихови власници локацијске услове и грађевинске дозволе у тим случајевима не могу добити у Сремским Карловцима, него у поменутом секретаријату у Новом Саду. 

Сама по себи, кажу у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе, одлука има добре стране јер ће утицати на то да се избегне подизање безвредних објеката, који немају никакву архитектонску вредност и тиме нарушавају ткиво историјског града, али у контексту спровођења обједињене процедуре утврђене Законом о планирању и изградњи који уопште не препознаје заштиту култруног наслеђа, и односи се према културном наслеђу исто као према било којој врсти нове градње, одлука ће представљати потешкоћу за грађане, велико ограничење и оптерећење.



– Том одлуком, у чијој изради смо учествовали, поделили смо објекте у тој целини на три врсте – на објекте од посебне вредности, објекте од вредности и безвередне – каже архитекткиња у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе Светлана Бакић. – По томе како ствари сада стоје, сматра се да су сви објекти унутар просторне целине од изузетног значаја, што је по мом мишљењу нонсенс и нелогично јер не може нешто што је без вредности бити од изузетног значаја.

То значи да, уколико неко хоће да гради или да изводи било какве друге радове за које му треба дозвола, мора се обратити Покрајинском секретаријату за урбанизам, градитељство и заштиту животне средине, који ће онда прибавити мере техничке заштите од Републичког завода за заштиту споменика културе, да би потом издао локацијску и грађевинску дозволу. То и не би било тако велики проблем да нема комисије која треба да прегледа документацију, а при том се ретко састаје и скупо наплаћује то што ради. 

          

Како каже Светлана Бакић, предлог је да се та комисија укине и из процедуре изоставе безвредни објекти, а један од начина за то јесте да се такозвани Закон о Карловцима реактивира и допуни одредбама да би локална самоуправа била надлежна за безвредне објекте.– Годинама смо радили на томе да Карловци добију статус просторно-културно-историјске целине од изузетног значаја, да бисмо имали основ за предузимање мера техничке заштите – каже директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа.

– Сад кад смо то успели, дошли смо у контрадикцију с другм законима. Чим се направи правна заврзлама, као последица на терену јавља се беправна градња. То нам није у интересу. Наш интерес је да се та процедура за добијање дозволе упрости, а колико знам, то је интерес и Републичке владе. Ако остане овако, нема шансе да неко ко треба да окречи фасаду или обави реконструкцију, за шта је потребна грађевинска дозвола, испоштује комплетну процедуру.



Покрајински завод за заштиту споменика културе обратио се Министарству култре и информисања, сугеришући предлоге за измену таквог стања. Излаз из те ситуације је, по њима, у доношењу правилника или тумачења којим би се јасно нагласиле обевезе локалне самоуправе и власника у односу на Закон о културним добрима, као и разграничиле категорије објеката унутар просторно-културно-историјских целина.



– Предлог Општинске управе у Сремским Карловцима, Покрајинског и Републичког завода, јесте да се реактивира и ремоделује Закон о обнови културно-историјског наслеђа и подстицању развоја Сремских Карловаца, којим би се, између осталог, дала овлашћења локалној самоуправи, уместо Републике, односно Покрајине, за издавање грађевинских дозвола на објектима који су без вредности унутар просторно-културно-историјских целина – каже Вапа. – Сматрамо да се изменом Закона о изградњи практично укида надлежност Завода и значај служби заштите споменика културе, који је сведен на издавање услова, а остала јурисдикција из Закона о културним добрима је практично стављена ван снаге.



З. Милосављевић