Пењање као забавна рекреација

специфичној дисциплини. Осим стене, отворена је и сала у којој је предвиђено вежбање „болдеринг” дисциплине, која је, иако наоко делује лака, изузетно захтевна и укључује све мишићне групе јер се вежбач сопственом снагом држи на ручкама уз ниске стене. У клубу је и спрат с реквизитима за јачање издржљивости будућих пењача.

– Била нам је велика жеља да приближимо тај спорт Новосађанима те смо годину дана радили на овом простору, који се састоји из два спрата, а најзаслужнији за то је председник клуба Ненад Матић – каже један од пет тренера „Адреналин клуба” Александар Шајатовић, који се том дисциплином бави пуних шеснаест година.

По његовим речима, за тај спорт је пре свега потребна издржљивост, а занимљиво је да се жене покажу боље при првом пењању него мушкарци.

Најмлађи узраст за спортско пењање је четири године јер деца брже губе концентрацију и врло брзо се сала претвори у играоницу. Они старији кажу да тај спорт укључује све мишиће, али и логику, јер се при пењању постављају задаци и различите путање за пењање. Тежина стене зависи и од облика ручки које се на њој налазе, и, ако је висока, осигурачи су постављени целом дужином.

– Опрема за вежбање се састоји из појаса, ужета и комплета осигурача. Док се вежбач пење, тренер је опасан осигурачем, у рукама држи уже помоћу којег се вежбач пење и не дозвољава му да падне. Особа која стоји на земљи има око себе опасач – који је главни осигурач. За тренинг је потребно двоје људи – каже Шајатовић, и додаје да, иако спортско пењање важи за екстремни спорт, у њиховом клубу, који постоји 18 година, није било озбиљних повреда, нити је ико пао током вежбе.

Професионални спортисти организују и теренско пењање на отвореном, када време то дозволи. О томе колико је тај спорт здрав за цео организам говори чињеница да је у неким европским државама увелико увршћен у школски програм. Тренинзи трају сат и по јер колико времена се вежбач пење на стену, толико је потребно и да се одмори.

– На такмичењима у спортском пењању постоје три дисциплине - тежинско, брзинско пењање и болдеринг дисциплина, која је можда најзахтевнија. Пењачи су током такмичења у изолационом простору да не би видели како су претходни такмичари решили проблем – каже Шајатовић. – Што су ручке на стени лакше за захват, то је стена лакша, а право задовољство представља њено освајање и спуштање на земљу, након чега се пењачи одмарају и спремају за ново пењање. Брзина пењања зависи од тога колико је вежбач спреман, али и издржљив.

На другом спрату простора за пењаче је и „пекворд” – справа за сурово јачање снаге, којом се пењач на једној руци, помоћу реквизита, пење уз зид, као и „хватови” – вежбе за јачање прстију.

– Имамо интензивне курсеве од два сата дневно који трају 20 дана, али сви могу доћи да се опробају јер имамо и дневне, рекреативне и месечне курсеве – каже Шајатовић, и додаје да сви који дођу први пут доживе стену као нешто веома занимљиво.

М. Стакић