Ни преко Баре не цветају руже

за проактивно пословање „Бизниснова” и Америчког кутка. На последњем скупу, одржаном прексиноћ на броду „Цепелин”, присутнима се обратило неколико Новосађана који су у неком тренутку напустили свој град и државу, али су и решили да се врате.

– Након 12 година живота у Америци, вратио сам се у Србију из неколико разлог - да бих себе гурнуо ван комфорт-зоне, створио реалну слику живота у Србији, основао фирму и овде применио нека знања и искуства која сам тамо стекао – каже Бојан Ковач, који је са 17 година током бомбардовања отишао у Америку да би се спасао стреса.

Иако је и пре тога био преко Баре у посети родбини и имао идеју да тамо једног дана студира, ипак је доживео шок преселивши се тамо.

– Готово да нема ниједне додирне тачке са Србијом. Све оно што имате у Америци, немате овде, и обрнуто – каже он.

Након повратка у своју земљу, Бојану је требало три године да се прилагоди, одомаћи и да му се утисци слегну. Тада је почео да схвата какав је живот у Србији, описујући да је много једноставнији у односу на онај који је имао у Америци.

– Овде имаш времена за себе и своје пријатеље, али и лимитиране опције па ти средина брзо досади, нарочито након живота у Њујорку – каже Ковач. – Ипак, за ових пет година сам приметио прогрес. Ствари се полако али сигурно мењају набоље, и мислим да ће се наставити убрзаним темпом кад млађе генерације преузму. Иако све више младих одлази из Србије, мислим да на неки начин ипак држе неку врсту конекције са својом земљом.

Тачна статистика о томе колико је младих отишло из Новог Сада не постоји, али програмска уредница Игнајта Милица Рашковић наводи да у Америчком кутку сваког месеца око 40 њих положи ТОФЛ тест који је одскочна даска за одлазак у иностранство.

– Више је оних који остану преко, него оних који се врате у Србију – каже Милица Рашковић. – Ипак, није све тако бајно када се оде одавде. Нису све приче тако успешне јер, кад изађеш из своје земље, увек си странац у туђој.

Пошто нигде није мед и млеко, како каже Бојан Ковач, он младима саветује да што више путују и обилазе свет јер ће једино тако спознати себе и биће им лакше да одлуче где да спусте своје сидро и остану.

Л. Радловачки