Неопходно унапредити дечје програме

медија на развој деце, колико дете треба да гледа телевизију, а да то није штетно за његов развој.

– Да бисмо разумели утицај медија, морамо да се осврнемо на то колико смо ми добри узори, колико ми одрасли на прави начин користимо медије и због тога прекидамо интеракције са својим дететом – рекла је на недавној трибини „Медији у одрастању детета“ дефектолог-логопед Марина Копривица. – Данас је телевизија доминантан медиј и код нас и у развијеним земљама. По анкети Републичког завода за статистику из септембра 2011. године, чак 98,9 одсто домаћинстава у Србији има ТВ.

Истраживања кажу да 40 одсто тромесечних беба у Северној Америци редовно гледа ТВ, ДВД или видео нешто мање од сата дневно, 90 одсто деце од две године редовно гледа ТВ просечно сат и по. Од две до шест година, оптимално време гледања је од сат и по до два и по, док деца млађег школског узраста у просеку проводе испред ТВ екрана око три и по сата у Америци, а два и по у Канади. Благи пад се бележи код деце у адолесцентном добу – мање од два сата, али је важно истаћи да у току летњег и зимског распуста деца углавном проводе време гледајући ТВ, и то је убедљиво најдоминантнија активност.

– То су резултати који обједињују америчку децу, али вођена скромном личном праксом и подацима које добијам од родитеља, препознаје се да је слично и код наше деце – рекла је Марина Копривица. – И код нас деца веома рано гледају различите ТВ садржаје, програме на компјутеру за које родитељи мисле да су едукативни.

Механизам којим телевизија утиче на дете јесте учење по моделу, што значи да деца гледају, прате, посматрају, имитирају, понављају и усвајају нове моделе понашања који су видели на ТВ.

– Када говоримо о утицају ТВ-а, говоримо о симболичком моделирању јер на ТВ-у дете гледа симбол, а када говоримо о директном моделирању, оном којем је дете уживо изложено, препознаћемо да модел понашања усвајају пре свега од родитеља, а касније и од других особа из своје околине који се учестало појављују – рекла је Марина Копривица. – Битно је истаћи да деца лако обраћају пажњу на садржаје који имају музичке сонгове, које прати музика и покрет, те лако и задржавају пажњу на њима. Стога, ТВ-а може имати добар утицај ако обезбедимо квалитетне садржаје у виду дечјих емисија које нуде пожељне облике понашања, подстичу развој кооперативности, сарадње и емпатичности код деце.

Утицај ТВ-а на развој говора и језика, по истраживањима, може бити добар, али исто тако и лош, а зависиће директно од тога шта деца највише гледају и чему посвећују пажњу. Телевизијски критичари кажу да телевизија лоше утиче на развој говора и језика јер је лингвистички сиромашна.

Истраживања показују да 80 одсто деце сама бирају шта ће гледати, 70 одсто родитеља не бира детету шта ће гледати, али прати шта гледају и само трећина не зна ни шта дете гледа. Деца чији родитељи имају високу стручну спрему мање гледају ТВ од оне родитеља с нижом стручном спремом. Најслабија тачка дечјих ТВ програма је васпитно-образовни програм, где је доста репризних садржаја.

Закључак је да је потребно битно унапредити дечје програме у Србији у правцу тога да буду савременији, интерактивнији, парципативнији,  инклузивнији и са што већом учесталошћу домаће продукције. Важно је и да нудимо деци садржаје који су у складу с нашим социо-културним контекстом и које говоре о нашој деци и да их излажемо пре свега нашем језику. Брига родитеља, када говоримо о утицају медија је да воде рачуна о времену које дете проводи за рачунаром, којим садржајима се бави, да мобилне телефоне замене неком сликовницом или друштвеном игром или разговором, јер нуђење мобилног телефона има значајне последице, попут зрачења.

И. Миклоши