(Не) плаше се деце жртава трговине људима

Наиме, вест да ће се, како је то првобитно било разглашено, на територији те МЗ градити објекат – прихватилиште за децу с поремећајем у понашању и да ће имати капацитет за 500 деце, изазвала је праву пометњу међу Сланобарцима, као и житељима насеља Клиса.

Група грађана, с Пеђом Драгојевићем и Марком Ђурашковићем на челу, у кратком року скупила је 500 потписа комшија који су се противили таквој намени и нови предлог, који је подразумевао изградњу вртића, изнели у посети градским челницима. Тада се већ у дискусији на релацији представници МЗ Слана бара – Град дошло до предлога који би подразумевао компромисно решење, а то је да објекат на поменутој адреси буде прихватилиште за децу – жртве трговине људима.

У среду увече организована је изузетно посећена трибина, на којој су, осим становника тог дела града (било их је присутно око 150), учествовали шеф кабинета градеоначелника Милоша Вучевића Александар Петровић, директор Центра за социјални рад Ненад Драшковић, иницијатори петиције Драгојевић и Ђурашковић, председник Месног одбора СНС-а Жељко Мрдаковић и председник МЗ Слана бара Драган Станивук.

Како то најчешће бива на таквим скуповима, неинформисани или недовољно информисани грађани одмах су почели да негодују и протестују, а њихове замерке имале су упориште у чињеници да тај део града већ има затвор, а да се суочава и с проблемима које произлазе из велике незапослености бројне ашкалијске популације, из чијих редова се највећим делом „регрутују” деца-просјаци.

Пеђа Драгојевић апеловао је на присутне да буду конструктивни у расправи, да саслушају аргументе и да потом дискутују у циљу проналажења решења. Међутим, то није спречило присутне да често добацују приговоре типа „направите такав објекат у центру или на Лиману, Клиса чека парк, а дочекала је прихватилиште за проблематичну децу”. Ипак, било је и оних који су се запитали да ли је могуће да 17 деце узраста од седам до 18 година уплаше тај део насеља!?

Александар Петровић је рекао да стандарди ЕУ захтевају прихватилиште таквог типа и да би сви у Новом Саду требало да будемо поносни на то што ћемо добити један такав објекат, који је првобитно био пројектован на површину од 810 квадратних метара, а сада се барата квадратуром од 1.033 квадрата, за чију изградњу је издвојено 40 милиона динара.

– Верујем да ћете се сложити да наши приоритети буду да објекат служи за смештај деце – жртве трговине људима и да његова намена неће моћи да се мења, да број деце неће прелазити 17, међу којима би знатан део био с ове територије, да ће та деца имати неопходну медицинску, полицијску и стручну негу и надзор – рекао је Петровић.

Ипак, Драгојевић је подсетио на нека ранија обећања тадашњих представника градских власти (ДС) која никада нису испуњена, а као пример навео је „изградњу парка”.

Грађани нису били задовољни објашњењем директора Центра за социјални рад Ненада Драшковића, на чији је предлог почела изградња поменутог објекта. Његова уверавања да је прихватилиште таквог типа неопходно граду и да Нови Сад већ има Сигурну женску кућу, као и објекат за децу – жртве насиља у породици, у који, због смањеног капацитета, нужно смештају и децу с поремећајем у понашању те долази до још већих проблема, мало ко је узео „здраво за готово”.

Тако се један од становника тог дела града Драган Марић пожалио на то да није у стамбену кућу уложио 100.000 евра да би се, тик уз њу, сада градио поменути објекат.

Учесници трибине разишли су се достојанствено, али је утисак да већина, ипак, није била задовољна ни најављеним компромисним решењем.

С. Савић

Да радови стану до објаве у Службеном листу

Један од учесника у расправи предложио је да градња објекта на Клисанском путу 13–15 буде заустављена док градске власти не усвоје и у Службеном листу не објаве изнете предлоге.

Александар Петровић рекао је да нема замерке на такав предлог, али да са стручним градским службама мора да види да ли је изводљив и на који начин.