Мајке мотриле док су кћери плесале

које су биле својеврсна претеча класичних игранки. Одржаване су недељом, почињале у 16, а завршаване у „пристојно време”.



– С двадесетак година смо, суботом и недељом, ишли на „праве” игранке – каже Торбица. – Обично је то било између 20 и 23 сата, а педесетих година најчувенија места у којима су приређиване била су „Занатски дом”, „Еђшег”, „Рузмарин”, где је свирао оркестар Боре Вишњичког, „Каћански”, „Партизан” на Телепу...



Најчешће су се, по речима нашег саговорника, плесали танго, бечки валцер, инглиш валцер, степ...

– Танго је био најзгоднији да се момци „на уво” удварају девојкама и евентуално уговарају састанке – сећа се Торбица. – Девојке су бирале партнере на инглиш валцеру. Занимљиво је да су у време игранки у „Еђшегу” с девојкама често долазиле и њихове мајке. Стрпљиво су седеле на столицама поређаним  поред зида сале и мотриле на сваки покрет својих кћери. Толико су их чувале да су у стопу ишле за њима и младићима, уколико би неки од момака имао успеха у „освајању” девојачког срца те их потом пратио до куће.



И средином прошлог века туче су биле пратећи програм плесних вечери.

– Најчешће су туче, дакако, избијале због девојака – вели Торбица. – Наше друштво углавном је излазило у „Еђшег” јер смо тамо тренирали дизање тегова. Зато су нас и ангажовали да водимо рачуна о дисциплини посетилаца и да спречимо евентуалне нереде, а заузврат смо били награђивани бесплатним улазом на игранку. Иначе, приходи од улазница служили су за финансирање активности Спортског друштва „Еђшег”. У телепском „Партизану” бригу о реду водио је чувени дизач тегова у тадашњој Југославији Ладислав Шара, звани Лацика, који је, са супругом Јулишком, тамо и становао.



Познанство са Живаном Малим, свестраним спортистом који је имао свој аутомобил, у то време Торбичином друштву доносило је бројне предности.

– Имали смо ту привилегију да често гостујемо по игранкама ван града, у околним местима. Посећивали смо и игранке на београдском Калемегдану, у Инђији, Суботици... Једном приликом, отишли смо на игранку у „Партизан” у Сремским Карловцима. На звуке инглиш валцера уследило је „женско бирање” те ме је једна девојка замолила за плес.

Љут на самог себе што не знам да плешем инглиш, извинио сам јој се и покушао да објасним. Убрзо нам је пришао Срђа Илић и прекорио ме да сам „дао корпу” дивној девојци и одличној одбојкашици, чији је он тренер био. Потом смо прешли у хотел у центру да прославимо одсуство из ЈНА нашег друга Мише Самарyића, али се ни тамо нисмо дуже задржали. Убрзо је за наш сто дошао „гласник” који нас је упозорио да гледамо да што брже напустимо салу, што смо и учинили, па се наша посета Карловцима завршила безбедно.



С. Савић

 

Пропусница за Дом ЈНА

Мирослав Торбица каже да су с двадесет „и кусур” година излазили у кафане у којима је било и плеса, али тада већ у друштву с девојкама.

– Престиж је био изаћи у Дом Југословенске народне армије, за који је било неопходно имати пропусницу. Ми „срећници” најчешће смо их добијали од председника омладине Марка Војновића – вели Торбица.