Кров над главом све променио

без струје, воде, пута... Са супругом Јасмином, Каћанком по рођењу, однедавно је свио гнездо у Улици Симе Шолаје. С њима је и седморо од осморо деце.

– Сада могу да одахнем - од Центра за социјални рад добио сам решење на две године, а после очекујем да ћу кућу добити за стално – вели Драгољевић. – Није ми било лако, инвалид сам, немам стално запослење, али се нисам предавао. Сечем дрва ручно, тестером и радим и друге послове. Нећу да ми кажу: изродио децу па је другом на терету!

Прича да је кућу коју је добио била руинирана, а он ју је уредио, од пода до таванице. Све сам и уз помоћ комшија.

– Радио сам на Клиси пет година, али нисам био пријављен. Газда ми је давао кредит па сам уз помоћ комшија полако сређивао. Направио сам и оборе. Храним пилиће да ми деца не буду гладна, а имам и два бика и три свиње. То ми је као додатни приход – каже Здравко.

У скромном домаћинству супруга Јасмина брине о породици, најстарија ћерка је већ удата и живи у Лединцима, али су ту друга деца, синови и кћери од две до 19 година. С њима је син од 17 година, с Дауновим синдромом.

– Нисмо га хтели дати у дом, а могли смо, те ми бринемо о њему – прича Јасмина. – Рекла сам себи: док сам жива, ја ћу га хранити. Друга деца су здрава и отићи ће некуда од нас, а он ће нам остати. 

Како преживљавају, брачни пар Драгољевићи каже да то само они знају.

– Шта имамо а шта немамо то нико не зна. Главно је да нисмо ником дужни. Када добијем социјалну помоћ и помоћ за болесно дете, ја купим шта треба, и тако до следећег примања – каже Јасмина. – Главно ми је да имамо купатило, веш-машину и остале уређаје на струју.

Осим бриге о деци, и Јасмина успе нешто да уради приде. Води рачуна о дворишту и малој башти. Јесенас је посејала бели лук, а пролетос и грашак. Нема много леја, али, каже, битно је да се нешто има.

З. Делић