Колеге сви до једног џентлмени

Суграђанка Марија Бенић већ 11 година вози градски аутобус, а Новосађани је могу видети на некој од приградских линија, у препознатљивој тегет-белој униформи. Рад с људима је, каже, најтежи, али уједно и најлеши део њеног посла.



– Контакт с људима доноси и све лепо у овом послу – искрена је Марија Бенић. – Без обзира на тешка времена и све већу нервозу код људи, ипак имам више лепих искустава. Дешавало се и ружно, али то гледам да заборавим, или бар да не спомињем. С друге стране, лепе успомене су небројене. Нажалост, неке сам и заборавила, али многе памтим.



Она је, каже, први професионални возач у својој породици, а све је потекло од љубави према волану. Данас, посао возача јој прија јер, каже, не може себе да замисли у канцеларији и воли да је у покрету.

– Волим свој посао, динамичан је, потпуно ми одговара и никада ми није досадио. Кад сам почињала, схватила сам да је теже него што сам мислила, али, сада су возила све новија, што доста олакшава рад. Саобраћај је, додуше, све гори, али за то смо ми, учесници, сами криви. У овом послу не треба физичка снага, као некад, сасвим је леп и пристојан, у белој кошуљи – каже Марија.



С обзиром на то да углавном ради преподневне смене, Марија Бенић каже да редовно вози исте људе на посао, сви се већ знају и скоро су на „ти”. Сада су и реакције на њу, као жену возача, много ређе.

– Раније су се више чудили. Када сам почела, пре 11 година, баш је било необично, али више зато што сам била млада па ме је једна жена чак питала да ли имам довољно година да возим. Али, што се саме вожње тиче, нико се није жалио – каже она.



Наша саговорница није једина жена у новосадском градском превозу. Марија Бенић има  још четири колегинице, а колеге су, како каже, „сви до једног yентлмени”, који им радо излазе у сусрет, а међусобно редовно размењују искуства с новосадских путева. Истиче да је вожња аутобуса све мање мушки посао, „а када се једном неко навикне на габарите, много је лакше возити аутобус него кола, прегледније је и главни си на путу”.



– Препоручила бих девојкама и женама којима то лежи и имају афинитета, нека се не уопште устручавају! Тај посао доноси много лепог. Многи се жале да су за одређени, исти посао, мушкарци и жене различито плаћени. Овде ни то није случај. Мој радни сат вреди као и радни сат колеге који је пред пензијом и ту нисмо дискриминисани – објашњава наша саговорница.



Пошто се ради о изузетно динамичном послу, који се при том одвија на путевима, који умеју да буду и непредвидиви, наша саговорница је за 11 година рада доживела много несвакидашњих, али и чудних ситуација, које и сада радо препричава.

– Кад возимо на сремску страну, по Великом Срему, како га зовемо, од Беочина па надаље, када дође јесен, не морам уопште на пијацу да идем. Буде ту пуних кеса јабука, крушака, грожђа, с тим се враћам кући. Увек буде „’Ајде, масторе, ово је за тебе” – прича се Марија.



Ипак, из свог богатог искуства наша саговорница као најдраже у досадашњој каријери издваја сећање када је возила једну позоришну трупу која је у аутобусу изводила представу о Новом Саду.

– Публика су били путници, који су тај да изашли касније него што су планирали јер су желели да одгледају представу до краја. Диван је осећај кад је предузеће у којем радите, а самим тим и ви сами, макар на  један дан, део културне понуде града у којем живите – присећа се Марија.



Д. Ристић