Када се удруже киша и празни буђелари

време да се „понуда за свачији џеп” пресели изван званичне локације на којој послује „Тржница” – на тротоар дуж Булевара ослобођења.

Пешаци се не буне. Разноврсна понуда привлачна је за око, још увек и за џеп, али у разговору с уличним продавцима углавном ћете наићи на идентичну констатацију:

– Нешто од робе чија цена не прелази 100 динара још и продамо, а остало – јако тешко. Народ нема новца, а још када је време кишовито, онда је пазар баш танак – очајавали су наши саговорници, скоро узалуд чекајући да нешто зараде.

А шта се све може купити на потесу између „Дневникове” палате и семафора на углу Јеврејске и Булевара ослобођења?

Ако пођемо од изречене тврдње да се продају артикли који коштају до 100 динара, видећемо да је и њихова понуда шаролика.

– Најбоље иду чарапе, пар кошта 50 динара, а има и тањих и дебљих, спортских и дечјих – каже један од продаваца, нагласивши да готово пођеднако добро купце „налази” и доњи веш, тачније гаће и гаћице, јер за два пара треба издвојити 150 динара. Истина, „рок трајања” нико није спомињао, али „за те паре, ни прати не вреди”, бар тако тврде суграђани у пролазу.

За 100 динара се на поменутој локацији такорећи свакодневно може купити три кесице лаванде за чување одеће од мољаца, банане „на акцији” по 65 динара килограм, док и оне по “редовној” цени таман улазе у поменуту стотку. Код уличног продаваца сатова  „за стоју” могу да се пронађу наруквица или понеки каиш, док један од њих обично не штеди грло у намери да огласи да за ту „специјалну цену” може да се купи чак 36 пластичних штипаљки. За „теслу” ових дана можете купити и килограм живих караша, букет зумбула, три пушле листова непрсканог зеља за сармице, два ДВД-а са по четири филма или три сунђерчића за прање посуђа.

Ко пожели да „обрадује” трпезу паковањем од десет јаја из органског узгоја, мора да дода још 20 динара, а за исту цену код уличних продаваца могу дасе купе и хулахопке.

Замена батерије за сат, такозване ренате, кошта 300 динара, а ручни сат може да се пазари и за 500 динара. Присуствовали смо „опипавању пулса” када је потенцијални купац покушао да „од ловца направи ловину”, настојећи да прода свој сат уличном продавцу за 280 евра!

– Продао сам недавно свој „шафхаузен” за 370 евра, а купац ће га „увалити” у Немачкој за 600 – објашњавао је искусно наш саговорник, уверен у то да би малопређашњи понуђач свој сат дао и за 260 евра!

Чули смо да прођу имају и црева за туш, која коштају 200 динара, док у комплету с ручицом стају 350. Доњи делови тренерки били су 400 динара, али смо, уз краткотрајно ценкање, цену брзо оборили за 100 динџи.

Нешто већу своту новца треба одвојити за вунене чарапе, које продавац цени 500 динара, а одмах поред њега, жена за дечје патикице разноразних величина – од броја 19 до 36 – тражи 600 динара. Од продавачице сребрнина, нерасположене за причу, ипак смо сазнали да су ланчићи од 900 до 2.700 динара, док наруквице продаје за 500 и више.

Најскупља роба је обично код семафора, где продавац за тримере из Немачке тражи од 200 до 1.500 динара, у зависности од модела.

– Гледај, баћо, шишају кô луди – изговарао је док је на сопственој руци демонстрирао оштрину нуђеног апарата.

С. Савић