Кад у себи нађеш кривца, крећеш путем спасења
– каже штићеник и старешина своје браће у терапијској заједници „Земља живих” код Ченеја Ален (28), који је на том салашу већ две године.
Као тинејџер почео је да се коцка и још „свашта помало”, и када је током студентских дана дотакао дно живота, имао је два избора: да остане на улици или дође у заједницу.
– Кад овде дођеш до стања да признаш своју кривицу, ти си почео нешто да мењаш на себи и то је главно, да кажеш да си крив и да си погрешио. Мени је требало годину дана да то преломим у глави и тек кад сам почео да кривим себе, почео сам да се мењам. Сада ме сви другачије доживљавају, али и сам себе другачије доживљавам – наглашава Ален.
Зависност од наркотика, алкохола, коцке или интернета и видео-игара, поводи су да особа у таквом проблему преломи, напусти свој зависнички живот и одлучи се на лечење. Међутим, има више оних који напусте програм него оних који остају до самог краја. Координатор „Земље живих” Андреја Јовановић каже да је ситуација таква јер је веома тешко издржати две и по године изолован од спољашњег света, док и касно јављање на рехабилитацију отежава успешност програма. Исто тако, има и оних који су такозвани повратници, односно који напусте заједницу пре времена па се касније јаве и моле за повратак.
– Ми им излазимо у сусрет, али гледамо да то буде само једанпут, иначе сматрамо да такав вид третмана и лечења није за ту особу, односно да нема смисла да се враћа више од два пута – каже Јовановић, истичући да је важно да се заинтересовани добро припреме за програм и да знају шта их чека, и тако буду мотивисани да остану до краја. – И баш због тога што је боравак овде бесплатан, највише су потребни воља и жеља да би се нешто променило. Одговорност за лечење је у њиховим рукама те својим ангажовањем морају да заслуже да остану овде.
Онај ко је у проблему, у њему је и решење. Нико не може на силу да се излечи, ма која метода да је у питању. Захваљујући одређеном дневном ритму и активностима, штићеници заједнице на нефармаколошки начин покушавају да дођу до физичке рехабилитације, стабилизације менталних процеса, овладавања својим сазнајно-емотивним потенцијалом, да се суоче с прошлошћу која не треба да им представља терет у будућности, као и да прихвате себе и свет у којем су.
– Након девет месеци, колико сам овде, осећам се јачим него икад, нисам уморан, имам више амбиције и мотивације за живот – наводи двадесеттрогодишњи Марко, који је најсрећнији што је препознао да има проблем с наркоманијом те преломио да уради нешто по питању излечења и сада има само један циљ, да истрпи до краја. – У психичком смислу још увек покушавам да нађем себе. Браћа ми указују које су ми слабости, због чега сам прво мислио да су сви лажни и безобразни. Сада мислим да сам много бољи од онога какав сам био, али нисам ни близу онога какав желим да будем.
Изолација је нешто што штићеницима најтеже пада. Немају контакт с породицом, осим када иду на „проверу”, што је први пут тек након годину дана. Марка тај изазов чека за непуна три месеца. Каже да нема страх да ће поново почети да се дрогира, али га плаши како ће по први пут „стрејт” комуницирати с породицом.
– Мој највећи страх је био да постанем наркоман. Када сам то постао, најстрашније ми је било то да сви знају, па су сви и сазнали. Ја се сада ничега не бојим и, што је најбитније, имам подршку своје породице – каже Марко.
Ипак, без обзира на то колико се живот у таквој заједници чинио тешким, штићеници сматрају да је ван ње још теже. Тако су научили да спознају своју кривицу и да се задовоље малим стварима, као и да више цене међуљудске односе.
Л. Радловачки
Бити слободан и на ланцу
Зависност код многих ескалира када се одвоје од породице због студија те се осећају као „пуштени с ланца”. Међутим, иако у заједници „Земља живих” живот делује баш као на ланцу, за штићенике она ипак представља својеврсну слободу.
– Као син јединац, злоупотребљавао сам сву слободну вољу, а ми овде учимо да она није добра по нас јер нас је довде и довела – сматра Марко.
Како Јовановић воли да каже, затвор је духовна категорија, те јачањем своје воље, особе на одвикавању стичу слободу, а да слобода није урадити све што желиш, већ имати снаге и моћи рећи „не” ономе што је штетно по нас.