Јавни простори припадају свим грађанима

 у организацији Удружења „Субурбијум”. Циљ скупа било је покретање тема о дефинисању јавног простора, власништву над њим, (не)активним грађанима, валоризацији садржаја уличног спектакла, односу садржаја и простора, о уметничким интервенцијама у целинама које су градитељска баштина, као и о јавној социјалној димензији у локалној заједници.

Тако је Дарко Реба с Департмана за архитектуру и урбанизам новосадског Факултета техничких наука, на примерима упоредне анализе неколико европских градова, поставио питање због чега се добре идеје не би могле применити и на подграђе Петроварадинске тврђаве, односно и у другим градовима у Србији.

Никола Писаров из Центра савремене уметности критички се осврнуо на пројекат „Скопље 2014”, који је остварен без икакве јавне расправе, а по којем је на простору од једног квадратног километра прво уништено јавно градско зеленило, а затим саграђено 20 нових зграда и постављено више од 250 скулптура. Паралелу између две тврђаве, у Осијеку и Петроварадину, али само градитељске, изложио је Златко Узелац из загребачког Института за повјест умјетности уз приказивање обновљеног простора испред осијечке Тврђе, који је постао јавни простор не само за шетњу већ и за одржавање разних манифестације.



На Симпозијуму су учествовале и Ријечанке Ивана Голоб Михић из Центра за индустријску баштину и Ема Аничић из Музеја града, Драгана Васиљевић Томић с Архитектонског факултета у Београду, чланица регионалне организације „Експедито” из Котора Татјана Рајић, Миа Давид с Департмана за архитектуру и урбанизам ФТН-а.

Скупу је присуствовао и Јошт Дерик из европске невладине организације „простоРож” која се бави истраживањем јавног урбаног простора и његовог значаја за локално становништво, док су Катарина Дајч и Миљена Вучковић из петроварадинског „Сценаторија” елаборирале идеју о приближавању невидљивог градитељског наслеђа на примеру Петроварадинске тврђаве и њених срушених делова путем извођачке уметности као инструмента, у оквиру пројекта „Тврђава од папира”.



Л. Радловачки