Дуборез - бекство из нереалног света

живећи у свету хероина. - За највеће нераднике је најбоље када побегну у рад јер је то најздравије бекство из нереалног света, а у дуборезу имаш времена да размишљаш о свему и свачему, па нема места за повратак.

Боро је корисник Прихватне станице и дневног боравка за бескућнике, као и преноћишта при Центру за социјални рад. У такву ситуацију дошао је стицајем неспретних и несрећних околности, када се у јануару повредио. Није имао личне документе те је одведен у Прихватилиште за бескућнике у Футог. Био је корисник те установе до септембра, што му је омогућило да се поново бави дуборезом, излаже и продаје своје радове. Тај таленат је усавршио још 2012. године у хришћанској заједници „Земља живих”, где је био две године на одвикавању, па тако данас најчешће израђује црквене мотиве и грбове.

- Углавном радим нешто што људи воле да имају у својој кући, а за то су најприкладније иконе, крст и грб Србије - наводи наш саговорник италијанско-хрватско-босанског порекла. - За дуборез је најзахвалнија липа јер има густу структуру а мекана је за обраду. Такав рад може добро да се наплати, али се на нашим просторима не вреднује довољно. Може и пристојно да се живи од тог посла јер улагање у алат и материјал није скупо. За дуборез су потребни ножићи, длето и шмиргла. Најпре се на дрво нацрта слика, па се ножем извуку контуре, а онда се усеца од споља ка унутра да би се задржала димензија. Таленат није неопходан јер се осећај за такав подухват стиче временом.

Међутим, да би се Боро могао бавити том уметношћу, неопходан му је простор за то. У Футогу имају малу и довољно опремљену радионицу, али, будући да више није корисник тог прихватилишта, нема ни право да одлази тамо и испољава своју креативност. Стога има идеју да неискоришћена просторија, која се налази у близини Дневног боравка на Булевару краља Петра Првог, а која припада „Војводинапуту”, буде адаптирана у простор који би био одговарајући за одржавање разних радионица.

- Иако смо тренутно на улици, има доста нас који смо способни за разне активности, или да обучавамо друге - сматра Баточели, наводећи да су најозбиљнији радови које има иза себе дуборез три иконостаса, као и израда брачног кревета. Међутим, ни прављење кухињских елемената му није страно.

- Било какав рад ће оспособити особу која је навикла на улицу, да престане да размишља о таквом начину живота. А проблем код тих људи је што су навикли на улицу и у томе виде сав смисао живота. Мени је то несхватљиво. Потребно је само мало подстицаја некоме да крене да ради, а кад добијемо и неки стимуланс, похвалу, још лакше и брже све функционише. Зато нам је неопходно да имамо радионице.

Живот без крова над главом је захтеван јер особе које су у таквом стању бескућништва, морају на разне начине да се довијају да би преживеле али, како Боро каже, најчешће не размишљају и о томе како да се склоне с улице. Трудећи се свим снагама да успе у томе, јер су нада и вера једино што га држи на земљи, у сталној је потрази за послом, али нигде не може да се запосли док не добије лична документа. Раније га је хероин спречавао у томе, а сада је проблем друге природе мада, овог пута, лакше и брже решив.

- Тешко је помоћи особи која је, као ја провела 30 година у свету наркотика. Упропастио сам све контакте и везе, па тако и с рођеним братом и сестром. Покушавам да све то повратим, али потребно је много времена. Нема правила како се улази у порок. Једноставно се уђе у тај свет, а кад приметите да сте тамо, већ је касно за излазак - истиче Боро.

Л. Радловачки

Уникатан бицикл за вожњу без размишљања

- По струци сам аутомеханичар, па волим и да правим бицикле - каже Боро Баточели, који не одустаје од проналажења бољег и сигурнијег живота. - Имам неколико уникатник бицикала. Зову се “сингле цитy” јер имају једну брзину и намењени су за градску вожњу. То је максимално једноставан бицикл који служи да се вози и не размишља. Уз то је веома квалитетан и захвалан.