Десна рука кошаркашима и одбојкашима

у септембру 2015, а након тога и одбојкашке на квалификацијама за Олимпијске игре, које су завршене у другој недељи јануара ове године. У оба наврата боравио је десет дана и његов ангажман је био потпуно волонтерски, али је организација покривала све трошкове смештаја, хране у хотелу и превоза по Берлину, осим трошкова путовања од Новог Сада до Берлина. 

Тим-лидер је морао бити 24 сата на дан при руци тим менаyеру и репрезентацији и све што им је било потребно или недостајало, био је дужан да им обезбеди. За време кошаркашког првенства неколико сати је по Берлину тражио кертриy за штампач јер је екипи нестало боје. Пре тих ангажмана Реља Бараћ је имао слична искуства, али с мањих такмичења, на основу којих и сматра да је добио и ову позицију. Волонтирао је у сектору за медије на Светском рукометном првенству за жене у Новом Саду, Дејвис купу Србија–Швајцарска, Европском првенству за младе у фудбалу у Новом Саду и Фед купу за жене у Београду.         На Европско првенство у кошарци Реља се пријавио преко формулара Немачког кошаркашког савеза који је пронашао на „Фејсбук” страници „Еуробаскет 2015”. Одговор да су примљени он и још једна девојка добио је након четири месеца и 1. септембра је отпутовао у Берлин.

- Искрен да будем, када сам послао пријаву, дубоко, дубоко у себи сам веровао да ћу добити то место јер сам се тада потрудио више него око неких битнијих ствари – каже Реља. – Мислим да је тренутак кад сам добио имејл да сам примљен један од тренутака које никад нећу заборавити, био сам пресрећан и хтео сам да вичем као никад у животу. Те ноћи нисам ни спавао.

На сличан начин као и за ЕП у кошарци дошао је до ангажмана у Квалификацијама за Олимпијске игре у одбојци. Пријавио се преко формулара на „Фејсбуку”, али је ту пријаву попунио прилично неозбиљно, мислећи да нема шансе да је добије. Организацијом и професионализмом на организацијама он је био одушевљен јер је, како каже, све било озбиљно схваћено и одрађено. С играчима је разговарао, како наводи, “о најнормалнијим стварима”, имали су времена да причају о утакмици, о припремама, тренинзима па и генерално о животу.

– У контакту сам остао с некима од њих и била је шала да ће ме кошаркаши поменути на балкону, али нажалост, до дочека на балкону није дошло – каже он. – Ти играчи које виђамо у новинама су људи од крви и меса и они једнако подносе пораз и победу као и ми, с тим што су они играли, а ми нисмо. Боли ме кад читам подмукле коментаре људи на рачун, на пример, одбојкаша, који су нас пре неколико месеци обрадовали медаљом с једног великог првенства. Што се тиче кошаркаша, све теорије о томе да се у бусу пева после победе, пале су у воду. Био сам одушевљен чињеницом колико су момци скромни. Из тога се види колико поштују сваког ривала.

На тренинзима тим-лидери су седели са стране, а на утакмицама углавном или иза клупе или уз остале чланове стручног штаба за случај да нешто затреба. У слободно време били су у лобију хотела с осталим волонтерима и никад нису имали времена да седе у соби јер се увек нешто дешавало.

– Где год да се окренем, видим неког од играча, што наших, што страних. Улазим у лифт – Серхио Хуљ и Пау Гасол. Седим у ресторану, лево Теодосић, испред Новицки. Заједно на тренинг, заједно на утакмицу, заједно у ресторан – каже Реља.

Реља Бараћ додаје да све ради у циљу да буде што ближе спорту, да се бави или спортом или за спорт. Каже да је узет у обзир његов ангажман и да постоји могућност да на следећем такмичењу буде при организацији.

– Код нас је погрешна перцепција о волонтирању у некој организацији. Имао сам прилику да слушам људе из ФИБА који имају искуства с великих такмичења и који су постали то што су данас, између осталог, захваљујући и претходним волонтерским активностима. Добио сам на поклон доста опреме – патике, дукс, мајице, тренерке и оригинал лопту. Сума коју сам издвојио за карту до Берлина је симболична у поређењу с оним што сам добио тамо. То је сигурно најбоље проведених десет дана у мом животу – сматра Реља.

Теодора Стојшин

Дан када сам упознао Салета

– На дочеку кошаркаша на Берлинском аеродрому обузео ме је неки страх и несигурност јер сам мислио да ћу доживети емотивни слом када угледам те људе и свог највећег идола, Александра Ђорђевића. Од силног узбуђења, мислио сам да нећу реч моћи да кажем и у следећем тренутку ја се рукујем са Сашом. Дан када сам упознао Салета! У аутобусу на путу од аеродрома до хотела сам седео непомично. Окренем се и видим – репрезентација Србије. Човече, невероватан осећај! – присећа се Реља Бараћ.