Да родитељ болесне деце постане неговатељ

 овом предлогу, изашли у поновну мирну протестну шетњу у центру града, како би ставили до знања да се не предају и да се неће предати све док се предлог закона не усвоји.

  - Већ четири године молимо да се усвоји предлог закона „Родитељ-Неговатељ“, а будући да се Скупштина распустила и да наш предлог није дошао на дневни ред, опет изигнорисани, апсолутно невидљиви и незадовољни нашим статусом у држави, на овај начин смо желели да скренемо пажњу на нас – рекла је председница Удружења „Срећа“ Сандра Иванковић.

- Наша деца расту, нажалост са тешкикм дијагнозама и немамо избора, морамо да се боримо на овакав начин. Желимо будућој влади да дамо до знања да ћемо сваких  шест месеци излазити у протестне шетње, ићи ћемо до краја, докле год се не усвоји овај закон који се води као елементарно људско право у свим држава у региону. Разочарани смо од стране предходне и ове власти, а да ли ће наредни сазив Владе имати разумевања, то не знамо, али потпуно смо сигурни да се нећемо предати.



Родитељи овим законом желе да се њихова права као биолошких родитеља изједначе са породицама које усвајају тешко болесну децу, а која су подржана од стране државне власти.- Парола нашег Министарства је да се родитељство не наплаћује, али ми не тражимо да нас држава плаћа, ми само тражимо квалитетнији економски статус за нашу децу као што имају људи који их усвајају- рекла је Сандра Иванковић. - Морају да схвате да ово није обично родитељство, јер ми гајимо особе са инвалидитетом које ће то трајно остати.



Добијамо само туђу помоћ и негу, која је законом дефинисана да је искључиво за потребе детета. Наша деца нажалост морају много да троше на терапије, различита помагала, пелене и на бројне друге ствари које су неопходне за децу са инвалидитетом, тако да родитељи аутоматски постају социјални случај и онеспособљени за рад. Лично сам покренула иницијативу са својим сарадницима и за ове четири године сам одржала многобројне разговоре у Влади. Нажалост све се увек завршавало само на пустим обећањима и надама и на крају увек останемо разочарани пошто се ништа од обећаног није урадило.



У Србији има око 3.500 тешко болесне деце што и није нека абнормална цифра за једну државу. Петицијом која је урађена још пре три године скупили су око 61.000 потписа грађана који су уз породице и који подржавају предлог закона, али и поред тога, предлог се још увек није нашао на прагу Народне Скупштине. Док хранитељске породице уживају подршку државе, те им систем омогућује добијајање радног стажа, месечне плате и туђе неге и помоћи, биолошки родитељи су препуштени сами себи и живе на рубу егзистенције, јер су најчешће приморани да због неге и бриге око детета оставе свој посао, те живе само од туђе неге и помоћи која износи 26.400 динара.



-Ја сам једна од најстаријих родитеља и 29 година се борим - рекла је мајка детета које болује од најтежег облика аутизма Ибојка Банић из Зрењанина. - Потребно нам је да се донесе тај закон како би ми, као породице могли да живимо нормално и како би могли да остваримо радни стаж и услов за пензију, јер после нас наша деца имају право на исту. Ово је циљ целе приче, да се изједначимо са хранитељским породицама да нас подржи држава и да породице добијају неку надокнаду, како би наша деца могла да живе у бољим економским условима. Молим све људе да мало размисле о томе, јер овако нешто може да се деси било коме и Министру, и посланику или било коме другом. 



Следећи викенд, заказана је протестна шетња у Београду, а вероватно, након тога, организоваће се и у другим градовима, како би се отворила свест и грађана, али и државних врхова који одлучују о судбини породица и схватио проблем са којим се оне већ годинама сусрећу. Усвајањем закона, биолошки родитељи би остварили права која имају хранитељи, те би на основу закона и они добили радни стаж, месечну плату и туђу негу и помоћ, а самим тим остварили би бољи економски статус за своју децу.



И. Миклоши