Чувар деценијске традиције старог заната

у несвакидашњем излогу. У тој радионици време као да је стало, преплићу се прошлост, садашњост и будућност, рекли бисмо – за сваког по нешто. Сем историје, овде су изложени шешири, и то не само као експонати, па љубитељи тог модног детаља могу купити квалитетан и уникатан шешир. Недавно смо и ми трагом те приче свратили до чувене радње да бисмо погледали разноврсне моделе, пробали неку беретку или качкет, видели алат који се примењује у том занату, али пре свега да бисмо попричали с власницом радионице Аном Филиповић, која се тим послом бави још од детињства.

Грађевинар по струци, Ана Филиповић је трећа генерација шеширyија у породици, а љубав према том послу пренели су јој отац и деда.

– Често сам као мала девојчица била у радионици код оца, играла се шеширима и алатом, гледала шта он ради и тако сам и научила занат – наводи Ана. – Није ми требало много времена да савладам технику прављења шешира јер, на сву срећу, имала сам доброг учитеља. Када сам почела да држим радњу и самостално их израђујем, све ми је ишло од руке. Некада је шешир сматран статусним симболом грађанства, али данас се користи као модни детаљ. Раније се носио да покрије главу од кише, снега или сунца, затим је прешао у неизоставни модни аксесоар, а сада служи само да заштити главу.



Током разговора с Аном, нисмо могли, а да не приметимо с колико посвећености и љубави говори о том занату. Како каже, радиће колико може уз помоћ свог супруга. Остали чланови породице неће кренути њеним путем зато што су решили да се баве неким другим пословима.

Занатски посао се раније више ценио него данас, и веома мали број њих је опстао.



– Недавно су ми били људи из Руме који су желели да купе шешир за покојника, и питали су ме где могу да купе пристојно одело, а ја нисам знала где тачно да их пошаљем – објашњава Ана. – Данас се све изменило, кројачке радње су измештене, а уместо њих су дошле неке нове.

И баш у току разговора у радњи се појавила времешна госпођа која је желела да купи црну беретку. Дошла је, како каже, специјално у ову радњу, по препоруци пријатељице, која у својој колекцији има чак 18 модела шешира. Купила је беретку и презадовољна изашла из радње.



– Сталне муштерије често долазе код нас да купују, а не код Кинеза и мислим да је то због квалитета производа, који могу да трају од 10 до 20 година – каже Ана Филиповић. – Шешире узимају људи из града и околине, мада су их куповали и Аустралијанци, што ме посебно радује. Ко једном овде купи шешир, увек ће се враћати.



На питање да ли се од тог посла може живети, она истиче да може врло скромно. Како каже, може се преживети, али не и живети.



Ј. Радуловић

Шербеџија и Божовић носе Анине шешире

Бројне познате личности су у тој радњи узимале шешире, између осталих и глумци Раде Шербеџија и Петар Божовић. Слика Радета Шербеyије на којој носи шешир окачена је на зиду у радионици. Осим тога, и управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић је такође овде пазарио.

Мерач обима главе наследство од деде

По речима Ане Филиповић, постоје два мерача главе у свету, један код ње, а други у Лондону. Мерач који јој је оставио деда је у једном тренутку пожелео и Новосадски музеј у својој поставци.