Човек који бди над сатом на Тврђави

познат и као „пијани сат“ јер му велика казаљка показује сате, а мала минуте, има свог верног помоћника који протеклих 28 година води рачуна о сваком његовом откуцају, и то без икакве накнаде, чисто из љубави. Лајош Лукачи, са својих 67 година, и дан -данас свакодневно долази да посети старог знанца и чује како ради. Одрастао у подграђу, зна за сат откада зна и за себе. Овај бравар-рестауратор и несвршени студент Машинског факултета у Загребу, постао је игром случаја часовничар који је свакодневно, све до пре два месеца навијао сат, а сада води рачуна о његовом одржавању. Његов труд коначно је препознат, па је одлуком Скупштине града Новог Сада ове године добио Новембарску повељу.

Од 1988. године сам у овој причи – присећа се Лукачи. ─ Организација града Новог Сада је била потпуно другачија, укључујући и управу Петроварадинском тврђавом. Делом је управљала војска, а други део, где је сат, био је под цивилном управом. У то време администрација „Градског зеленила“ била је овде, на Тврђави. Они су то време бринули и о Тврђави, а не само о зеленилу, и у оквиру те службе су имали службеника који је водио рачуна и о сату. Човек је био електричар и није се много упуштао у механику јер није било потребе. Сат је радио док је радио, а када се покварио, он је престао да брине о њему. С обзиром на то да смо се познавали, питао сам га какав је квар у питању, добио сам кључ од сата и прегледао тај механизам. Пронашао сам две-три сумњиве ствари које је ваљало заменити. Био је трошан зупчаник, једна осовина и лежиште. Ваља нагласити да су лежишта осовина четвртаста, а не округла, јер је пре два и по века било лакше направити четвртасту осовину него округлу. Ја сам то заменио, навио, подмазао и почео свакодневно да контролишем да ли ради и како ради и прешло ми у навику и траје безмало три деценије.

Као што приличи добром домаћину, пушта нас у унутрашњост сата, где нас дочекује звук великог клатна које се, захваљујући мајстор Лајошу, и даље клати без заустављања последње три деценије.

Клатно регулише брзину окретања осовине. Амплитуда клатна је константа, а даље је све механика. Ови тегови покрећу механизам. Када би задржали тег или га пустили да оде додоле, клатно би стало – каже наш саговорник, показујући на три тега тежине од око 80 килограма који су важан део механизма сата.

Како наводи, срећна околност је што је последњих година, захваљујући „Тамбурици фесту“ и Ротари-клубу „Нови Сад”, сат обновљен, а однедавно се и оглашава звоњењем на пун сат. Последња донација Ротари-клуба омогућила је да се сат навија механички и за то више нису потребне Лајошеве руке.

Од септембра више немам примарни задатак навијања. Али и даље ми је остало да бринем о осталим деловима механизма. А мора се и померати казаљка у складу с летњим и зимским рачунањем времена. Тај сат нема сателитску навигацију, већ се мора ручно подешавати. А и када се казаљка помери, мора да се прати континуирано како ће радити јер је то велики механизам, има велике зазоре и своје „ћуди“, које ваља испоштовати. Тако да сам га сада наместио да жури, боље него да касни, али је то журење било претерано па сам га морао вратити ─ истиче Лукачи.

Испод платформе на којој стојимо налазе се нагореле греде. Како каже, то су остаци из 1941. године, када је у торањ ударио гром и оштетио га. Од тог доба углавном га је нагризао зуб времена, али су његове рестаураторске способности за старе делове метала пресудне за одржавање сата јер пре више од два и по века нису постојали ИСО стандарди, па сваки део има своје посебне мере и када неки део откаже, потребно је направити идентичан. Јер, од 1750. године, када је сат стигао на Петроварадинску тврђаву као поклон царице Марије Терезије Новом Саду за стицање повеље Слободног краљевског града, технологија је значајно напредовала, а за ове антиквитете треба правити не само посебне делове већ и алате.

Како каже, за свој посао никада није ни тражио никакву награду, али се нада да ће његов пример подстакнути и друге да се брину о културно-историјским споменицима.

Ја никад нисам добио никакву надокнаду за тај рад. Искрено речено, нисам ни тражио, али су ме наградили ове године Новембарском повељом. А кад смо код награда, Нови Сад је добио титулу Европска престоница културе 2021. године. Поставља се питање шта је оно што град има као  културну баштину и културне вредности које се могу понудити странцима? Ја сам био у много европских престоница и Нови Сад нема због чега да се постиди у односу на њих, али мора мало да се умије, среди и да уљуди то што има да покаже у правом сјају. Имамо у центру града помешану стару и нову градњу. Али, Тврђава је монумент на којем мора доста да се поради да би могла да се покаже у правом сјају. На целој Тврђави, торањ са сатом је зенит и бисер који се не сме запоставити. Ја могу да обећам, у своје име, да ћу га и даље одржавати ─ закључује Лајош Лукачи.

Текст и фото: А. Савановић