Зоран Костић Цане: О времену садашњем, прошлом и будућем

Желим да поздравим све људе, желим да им честитам Нову годину и желим да их замолим, да ми опросте ако сам их повредио случајно, рекао је Зоран Костић Цане, фронтмен „Партибрејкерса” који је за дочек Нове године свирао у Новом Саду на Тргу слободе. О новом албуму, паралелном бенду, времену садашњем, прошлом и будућем, Цане прича за Дневников „ТВ магазин”...

По чему ћеш памтити 2015?

- По тешким стварима, на почетку године су ми умрли родитељи, имао сам неку тешку операцију ока...као да сам био између судара два воза, али опет ту је био бенд, ту су били „Брејкерси”, који су ми пружили да што лакше савладам све то. Имали смо турнеју, толико смо свирали, никад више - ни као млади, чак смо имали два-три наступа који улазе у првих 15 наступа каријера, стварно смо развалили. Памтим по високој температури и борби за дах...

Ту годину памтимо и по новом студијском албуму „Партибрејкерса” „Сиротињско царство”, који је одраз времена у којем живимо...

- Живимо у времену велике сугестије, живимо у времену где није дозвољено човеку да мисли својом главом, да долази до неких својих закључака, субјекти, објекти, узроци, последице, или већ како су нас учили у школи или већ како је неке постулате дала ова цивилизација, уморна и на издисају, којој и ми припадамо и умиремо, издишемо заједно са њом... Рихтање сопствене брзине у бесмисленом убрзању у којем живимо...

Богате више не занима новац, пошто га толико имају, изгубио је вредност. Не занима их новац, занима их власт над човеком, власт над његовим мозгом...

То је питање перцепције, могу да ме капирају и овако и онако, то је њихово, али морају да очекују и одговор. Мој одговор је увек органски, само кад то прелази у питање експлоатације, махинације и неког руковања мојом суштином која није на продају...

Да ли је „Сиротињско царство” заправо животињско царство, односно животињска фарма на којој царује Велики брат?

- Нису фрка ти ријалити програми, него су фрка људи беспослени, бесмислени, који гледају туђе ђубре, јер свога добра немају, немају своја посла, 24 часа гледају неке људе који су фрикови, који су такви какви јесу, неко их окупио на једно место, они немају ништа друго него да продају себе, то је неко робље за неку сиротињску забаву...

На тој плочи „Сиротињско царство” је написано - велика злоупотреба људских односа. Значи мали неки ситни интерес нашом сиромашном малом средином фура, људи престају да буду људи, јер да би били људи морају да се одреде, а кад се одреде онда постају мета ономе коме наше присуство смета. Ми смо узбуна за неки вештачки поредак ствари који каже немој ништа да квариш. Припадам људима који су сметња за унапред направљену неку вештачку слику о нечему, а ми се не уклапамо у ту слику.

Реагујем на злоупотребу, реагује моје биће, осипам се и оједам се у тренутку кад хоће неко са својим прстима на којима има трагова мале или велике нужде, да се према мени односи као према јавној површини, која је доступна свима, да искористе без минимума одговорности. Значи у мени се не види човек, да не причам то уметник или неко ко ће да напише неку песму, не, у мени се само види чинилац забаве нечије доконости, значи ја сам ту само мали забављач који треба нешто да уради за неког доконог празноглавца, који се смеје било чијој идеји, а не само мојој, а као што знамо идеја је већа од сваког човека.

Како сте опстали 33 године?

- Као да увек почињемо из почетка, као да нема ништа, има неко искуство које те опомиње да не грешиш много, а ми стално грешимо, то је у људској природи. Велика је љубав, прво причам о мени и Антону и о свим тим момцима који су прошли кроз бенд и момцима који сада свирају: Лаки, Дарко и Роберт, који толико имају поверења у нас, у наш кретенлук некада и све то, да могу да нас испрате, да некако можемо да дођемо до неког исходишта, имају поверења, одани су, тога нема у овом свету...

И даље је љубав према тој свирци, тешко падају та путовања, излазак на бину на 35 степени под упаљеним рефлекторима, постајем накострешен понекад, живци ми се јеже, мирноћа из мене бежи, али кад чујем први риф заборавим на себе у том тренутку и онда сам у процесу хармоније и јединства...

Паралелно са „Брејкерсима” почео си да ствараш и са новим бендом „Шкртице”?

- Кад свираш с неким 33 године хоћеш да видиш мало и другог света, то су за мене ОК дружења. Ми сада завршавамо нашу плочу „Шкртица”, имали смо пар наступа, видим људи размишљају и улазе у процес јединства, у процес растакања и поновног враћања, као разбијање језгра, значи разбијамо атоме који се опет купе и праве неко ново језгро.

Пре „Шкртица” сам свирао са другим људима, звали смо се „Мамути”, Ђура из „Eyesburna-а”, Немања из „Јарбола” и наш стари басиста Миша, то је панк-рок. Направили смо једанаест ствари, издешавале су се неке стварчице и ми смо се разишли свако на своју страну, али направили смо страшне ствари: „Технолошки вишак”, „Синтетичка стварност”...

Пре неких годину дана објављено је реиздање на ЦД-у култне компилације „Артистичка радна акција”, на којој се појављују снимци твог бенда из младости „Радничка контрола”?

- „Досада” је иницијална каписла за све остало, контакт са слушаоцем по систему провокације, позивање на живот... Ја ту нисам имао ни 17 година, снимао сам ту ствар пре подне, после подне сам ишао у школу... Са „Радничком контролом” био сам предгрупа на последњем наступу „Шарла акробате” у Љубљани 4. октобра 1981, био сам присутан када се велики бенд распадао. Видео сам све то, Милан, Која и ВД, као глечери што се одвајају, падају, нестају и дижу ниво мора...

На тој компилацији је и песма „ТВ у колору”. Гледаш ли уопште ТВ, има ли данас шта да се види?

- Има шта да се види, мораш да тражиш као у животу, али мораш да знаш где да тражиш и шта да тражиш. Ја гледам Дневник у пола осам, гледам, јер ту свашта могу да видим, невидљиво мастило, шта пише између редова, шта се прича и поручује. Онда волим тај научни програм, волим да гледам приче из Другог светског рата, моја жена каже да нам је Хића чест гост у кући. Волим да гледам све те Дискавери фазоне, волим други канал РТС-а... Наравно, сав шљам који се нуди од програма претрчим, али док идем даље видим шта се дешава, то је само фазон у томе шта ти треба, шта очекујеш и шта ћеш добити.

Миња Дунђерски

Следећа генерација

Младима само треба рећи, из свог искуства, које мора да буде аутентично и оригинално, шта ми мислимо да је за њих. Мени је драго што син Давид свира гитару (раније у бендовима „Machine Гун” и „Ментална корекција”, а сада „Револтажа” и „Група ЈНА”). Наравно, ја му увек причам о последицама свега тога и да би требало да учи, као сваки отац што прича своме детету. Моја ћерка свира клавир и то је супер. Некад се препуштам маштаријама, па их видим заједно на бини у бенду који се зове „Божији рођаци”.

Онда видим кад моја Мица пева „Search Анд Desroy”, са псећом огрлицом око врата и кратком косом, обучена као Иги Поп са „Raw Power”, у оним панталонама, а овај одваљује рифове... Шалу на страну, заштитити децу, првенствено заштитити од нас, јер ми њима узимамо све најбоље, кваримо их мислећи да их добро васпитавамо, али ако депонујемо непролазне вредности у њих има неке шансе да знају разлику између добра и зла у овом времену мутираног зла.